Просветни гласник

107*

ЗАГШСНИК ГЛАВНОГ

НГОСПЕТНОГ САВЕТА

851

ће тонути на оном свету у вечном огњу или паклу, а само ће му верни наследити живот вечни у цпрству небеском или рају, рде ће уживати таке духовне радости, које ми земнородни не можемо ни да појмимо" (136). 16.) Још је непријатнији упечатак од оне готовости, с којом писац прати, а често и у појединостима слика неке иојаве, које се пе могу инмирити са захтевпма или естетике, пли прпстојиости, или морала; на што би поглавито ваљало пазити у књизи, намењеној млађем школском параштају. Н. пр. „Алкнвијад ноКу провођаше време у друштву с најраскалагинијим хетерама " (68); — „у (Римљана) не беше ништазазорно кад ко устане од 'стола, пошто се добро наједе, да у споредној одаји од трапезарнје аоврати што је аојео, па опет заседне, да на пово једе" (116); — „после неког времена девојка (Реа Силвија) роди два близанца са самим богом рата, који јој крадом дође у Лелију <( (90); -- „ведикн неваљалац Хелогабала, који донесе с истока гадну веру сирску, чинеКи срамотно са женама и ао самим храмовима" (134). Кадшто се чини, да писац хоће тако што да прећути, али у самој стнари тиме се само буди радозналост и пећа нажња обраћа на оно, што се сакрити хтело, н. пр. кад се на стр. 25. велп, да се „Астарти чинила у славу божју служба, која је тако скаредна, да није за казивапе Све ове наводе покупио сам само из првих 9 табака овога дела. Али се слнчне овима погрешке провлаче кроз цело дело, и исти дух веје кроз целу књигу. Ја ћу навести само неке примере за потврду, да онога, што сам писцу замерио под бр. 13., 14., 15. и 16. има. довољно и у средњој, н новој и најновијој историји. Тако н. пр. на стр. 172. „Злогласна Тодора и Зоја" (Божана и Живана) непрестано подизаше на престо царски своје љубазнике, мепајгЈКи их врло често"; — „веле да је једном носила папску тијару и некака жена, — што се није знало, да она није мушко, на се о њој причају веома скаредне ствари (180): — паиском тијаром стапу располагати неваљале жене, дајући је својим љубазницима и коаиланима, — тада се за кратко време сменише врло многе папе, чиј срамни живот не може се ни оаисати, али хришћански свет на западу мораде свакога од њих поштовати као светога оца, верујући у простоти својој да је на њих заиста сишао дух свети, а не тренутна милост каке архиблуднице " (181); — „коме год беше могућно, трчаше у Палестину, да се тамо нађе, кад Христос буде по други пут силазио на земљу (249); „тражећи сваки, да што више убије и опљачка Јевреја за сретна аута " (252); — „Том приликом од-

неше крсташки варвари и млоге драгоцене реликвије празноверн ме свету, као на прилику једну каа араве крви сааситељеве, једну бутељу млека богородичина" (300); — „И СтреФордо и Лад буду оптужени и осуђени на смрт, а понлашени краљ није имао куд, него потписа пресуду, те су обојица погубљени Тако су Инглези заводилп одговорност министарску" (497); „њене (Помпадурине) дражи 6 ј зо су одлетеле, али опа их замепи млађим леаотицима, које вешто пабављаше из целе Францеске (574); — „од многобројних љубазника њених (Катарпне II) разних народности, међу којима су запамћепа и два Србина" (651); — „и с^да палише они (сељаци) дпоре спахијске, убијајуКи своје изелице, где год кога стигну" (682); — „кпегиња Ламбала — једном покуша да побегне, у зору из тамнице, — али је некакав пијаи санкилот тресне на вратима секиром по глави, те падне у несвест, а. на то се стеку његови другови, који је одмах ари■ млате па усукавши јој црева око својих руку, отиду титрајући се извађеним јој срием из груди и набоденом главом на коаље пред прозоре тампловске (703) „док се санкилоти наклаше до миле воље аристократа" (704); — „Златна младеж париска — јурне једном у Пантеон, те изнесе од туда костн санкилотско-јакобппског свеца Марата, на их у беснилу својем баци онамо куда и цар аешке иде (752'; - „у Вечу владаоцима и дипломатима ареседне сав шамаап, што га ту поиише у здранље поповљсаог апсолутизма." (791); - „а оп (Наполеон III.) ћути намргођен, као човек кад изгуби на картама " (816); — „Јевропа је данула душом, кад нестаде с политнчне позорнице Наполеона III , а кад ли ће новине пропети глас, да пема више на њој ни Бизмарка" (931). Према оном, што сам до сад показао, држим: да ово дело не само не треба да се овако као што је, прештампава, него да се никако у школу н не уводи. Место тога мислим, да би ваљало начинити згодан извод из Дирнјевпх дела, пада се истом изводу дода засебан одељак за историју Срба, а и историја других Словена да се, где буде нотребно, преради или донуни. На овај начин могли бисмо се служити у нашим школама најбољпм историјским делом, што га има данашња школска књижевност у Европи. Док тај извод пе би готов био, могла би се с коришћу употребити Иловојскова прерађена историја, као што је горе наведено. 10. Априла 1888. год. у Београду. јЈОВАН ^ЈОРЂЕВИТ;, ПГОФ. УЧ. ШКОЛЕ.«