Просветни гласник

заш1сник 1'лавног просветног савета

родпчкој државној Форми, па ма да не успевају да створе пишта безсамртео, алп сиојом борбом изазивљу покрет у „Јелинским" пдемепима, која и стварају ,грађаиски живот", а тај живот и ствара оне „безсмртне умотворине" п „науке"' па којима ће се поучавати потоњи нараштаји докден траје света. Класички је живот створио идеалне карактере како у врлинама, тако и у пороцима. „Историја света" која излаже живот свију народа и тиме развија самосвест у младежи и треба да изложи живот класичких народа у веКем обиму, него ли у каквом је обиму то описано у „Лсторији света" г. Зечевића. Треба изнети оне велике лачности и карактере, који ће довека остати као идеали. Овим речма не велим, да тога нема у Историји г. Зечевића, али то све треба да буде изиешено више оиширније и рељеФније. Историја класичких народа поред своје научне вредности, најбоље је средство за васнитавање младежи, за уливање у младеж енергије, делателности, патриотизма и осталих врлина. Еласичка дакле, епоха то је свршена периода, веома угодна за изучавање и пуна васиитног материјала, на јој се и даје велпка важност и брижљиво се обрађује код свију великих европских народа (Инглеза, Руса, Пруса). Хришћанска еноха дели се на два дела: Средњи век и ново време, али је ипак епоха хришћанска. Она је још у току, у врењу, у израђивању, у „периоди" борбе и критике, али је тако још жива крепка и снажна, да о њеном свршетку несу кадри ништа позитивно рећи ни најдаровитији умови у свету. Најдаровитији претенденти на реФорматорсгво обраћају своје погледе извору хришћанства (Прудон издаје Јеванђеље). Истина, о времену, које се у Историји Света зове „Средпи век тако рећи, наука је изрекла свој суд и суд нравичан, па се и може да изучава, али како је он предходнпк „ новога времена ", тек се још и слда изучава и још није то изучавање окончаио. Еао нозитивно мо;кемо рећи, да се иреживпо век напске теократије, ритерства и још неких књнжевних појава средњевековних, но су ипак многе средовечне идеје тако одрасле у грудима хришћанским, дајош и дандањи живе онако исто, као што су и пре биле асиве. Није неверна она изрека, да су у очима божијим хиљада година, као једап дан, аједан дан као хиљада година. У сваком случају „средњи век" је тако рећи, преминуо, не може се повратити, па је удесан за изучавање. „Новија" и „најновија" псторија још је у највећем јеку борбе, па се у томе времену може опазити само

841

једна идеја верна но одричућа, а то је рушеве прошлих Формп живљења и прикупљање народа по расама или племенима. Зато сам и м њења, да се о најновијем времену и пајмање чега позитивнога и може рећи, јер се не зна још, шта ће од свега овога остати „у безсмрћу." Из свега дос !да реченога, ви већ видите, господо, и мој закључак. На питање дакле: „или бн у чсму требало мењати * био би овога скромнога мњена: Морамо најпре похвалитп писца „Историје Света" г, Зечевића што се потрудпо и у једној целани написао на рођеном језику „читаву историју света." Еолико сам год подобних школскпх учебника имао у рукама, вазда сам видео, да на корицама пише н.пр. „исиравлено « издање треће, десето итд. Ослањајућн се на ову мудру практику људску, манм, да ће је усвојити и г. Зечевпћ. ако моје скромне напомене о неким изменама усвоји Главнп Просветни Савет. Ове_су: 1. Све што је критика као неуместно нашла, да се исирави. 2. Да уиећа простор за „источне народе"; 3. Да нодпунпје и опширније буде изложена историја класичких народа. 4. Новија и нарочпто најновија Историја да се на толико скрати, на колико се опамо повећа. 5. При описивању сталежа, времена или еиоха, па и лица, да се избегну све оне Фразе, које или ништа не казују, или оним лицима намећу нешто, што иста лица несу мислила, н.пр. Зна се даје сав хришћански свет ^еровао, да ће бити страшни суд, кад се наврши хиљаду година од Христовога рођења, а писац вели, (на сгр. 249 кпиге ирве): „што духовници цустнше тада глас, да ће те године бити страшни суд божијп," или ј Ш то им духовници објаснише" или, (стр. 253): „наговорена па то од лукавих Грка" или (стр. 254): „што свак духовнику вероваше, не помпшљајући ни најмање да је он то сам изумео." Па зашто су веровали и цареви и племство и сви, духовенству ? Зато што је тако исто у то веровало и духовенство. Дакле није се намерно ишло да вара свет. Или (сгр. 265): „страшни мрачњак." Ова је реч ионикла тек за време препорођаја наука, па и не може бити однесена у почетак XIII века; или паиа (стр. 264) „који долази међу најцрње тиране светске," што никако и ни по чгму не може бити речено. Треба описати његова дела, а сваки ће сам лако видети шта Је и како је, или (I стр. 265): „а сиротина буде изкључена од државпих послова." Није сиротиња, него нижи сталежи. Или, зна се, да су мухамеданци спалили Александријску библнотеку (а на стр. I. 231): „ ако је само веровати овој причи, коју пронешехришћапски /пховпици; јер неки всле, да су баш онп учи-