Просветни гласник

966

место рога имала само једну рожну јквржицу. Хекел прпча за један случај, који се десио на једноме пољскоме добру близу Јене. Непажњом при затварању врата од штале пречмеље једноме бику рен те му се откине баш до корена. Све његово потомство после потелило се кусо. Пси и коњн с одсеченим реиом или ушима иреносе ове особине по мало и па потомсгво своје, и Виљамзон је знао за пеки случај, где су три четири генерацнје биле кусе, јер је њин отац случајно остао без репа. Г. Беслер из Емерика са Рајне саоиштио ми је овај случај. „Кад сам , вели , бно у Дебелну у Саксонској у једном хотелу видим једно куче сасвим чуљасто. Ја приметим, да су томе псету врло кратко уши подсечене. Они ми онда рекоше, да му нису ни сечене, него да се тако окотило. Од три друга, што су се с њим окотила, још је једно бнло исто тако чуљасто , а нре тога имали су и брата једнога чуљастога. Отац нм је био од једне сорте налик на мајмуна, и њему су одсекли били н уши и реп. Мајка им је била сасвим обична керуша с репом н ушима." Још је чуднији овај пример, што нам га прича лредузимач К. из ВестФала. 1873. г. у јесен купио је он једну патку, којој је било деспо крило сломљепо па зарасло, али тако, да је стајало у преко. У пролеКе 1874. излеже она осам пачића и од њих два имађаху на једноме а два на оба крила чудне израштаје, који су под углом од 45 степени стајали нрема главноме крилу, и који су изгледали потиуно као још једпа крила, јер су н она била обрасла перјем. И врло су лепо изгледале ове животиње. На доњим нормалним крилима, која су 4—5 палаца била дугачка, стајала су ова горња ненормална, некретна и засебита. Веома поучан нример казују вам Вг. Секар и Ђестфал што су га имали прплпком једне операције с морским прасетом. Они су учинили да оно добије надавицу. Сва су ирасад, којасупосле од овога произишли, имала падавицу и епилентичне грчеве, и сва су после имала склоност, да ову исту особину нренесу и на своје потомство , и ако се код истог прасета морског падавица никад не виђа. Исто тако преносе н преиначење очне кугле, које наступа кад се вратни симпатикус иресече. Тако исто и код људи има примера, где се кака стечепа нагрдпост телесна, н. пр. гуравост, преноси с оца на децу, нарочито на синове. Др. Шиехт познавао је једног мајстора, који је услед ненрестапог држања тела у погпутом положају, постао грбав, и ту своју особину пренео на пет синова својих, само ае на ћерке. Славни антро полог Блуменбах спомпње један случа.], где је један човек сломио мали прст, па му ири лечењу зарастао у криво, и његова деца наследила ту исту белегу. Дарвин је дознао од Г. П.

Бискона из Перије у сјед држ. Амер. за један случај, како је један човек услед неке болести остао без оба палца, па имао после два детета такође без палчева а друга два с палчевпма. Од најстарије ћерке наследише исту особину још два унука. Праунуци били су нормални. Али свакојако, ови се примери (као и мпоги други које су П. Л.ука и Р. Вагнер прикупили) морају сматрати више као изузеци, него као правило, јер се зна, да се вештачке повреде или онакажавање телесно баш и кад се оно дуже продужује, н.нр. обрезивање у Чивута или источних народа, стезање лобање у Индијанаца, калуповање нога, избијање зуба или бушење носева и ушију, и т. д. не наслеђује. Али ми смо ово морали да наведемо, те да још боље утврдимо оно редовно физполошко наслеђивање, те да и овим изузецима покажемо велику моћ његову. Још, пре него што пређемо на даље излагање ових чињеница, нека нам буде допуштено да паведемо у кратко, како се Дарвин иослужио овим чињепицама за своју теорију и заснпвање њено. Онда ће нам даље излагање ове стварп изгледатп као нешто што се већ ио себи разуме. А то је главна наша тема — да покажемо утицај који закони наслеђа имају на телесни и душевни напредак човеков н човечански. Лко је, вели Дарвин, доказано, да се тако различне, необичне, шта више идеји Феле чисто противне измене, као бодље по кожн, више прстију, албионизам, случајна онакажавања и т. д тако упорно с генерације на генерацију наслеђују, колико више то мора бити код обичних карактера или измена, тде наслеђнвање свих нндивидуалних особина изгледа као правило, а противно томе као изузетек! И заиста нам свакидање искуство важе, да је то тако; и да .једнако по правилу увек нроизведе једнако. Зрпо пасуља бачено у земљу, производи увек пасуљ, а жирка растова раст; пас може само од пса да произађе; оно што људи роде, може само човек бити. И ово је тако јасно да ни лаик ни један не може имати шта против правила да једнако рађа једнако или, свашта рађа себи равно. Алн опет је ово правило, само овако Формулисано, нетачно, јер се наслеђчвање никад не врши иотиуно и јер је познато да ни два жива створења на земљи нема нотпупо једнака, као што ни на истом дрвету нема два листа са свим истоветна. Сваки живи створ доноси собом, сем оних оиштих карактера своје врсте или рода, још и безброј засебитих, телесних као и душевних особина на свет, које му дају онај засебит индивидуални тип, којим се он разликује од осталих једнница свога рода. Оне су истина често тако слабе и невидљнве, да их обнчно посматрање не прнмећује, него нх само добро извежбано око опажа. Тако ће