Просветни гласник
82
ЗЛПИСННК ГЛЛВИОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА
што су скоро у свима издањима, онда није чудо ако она ту оиазе неку немарљивост у ведиких, која може дати маха и њиној. Друго, артија би ваљало да буде чиста и бела и повез тврђи и укуснији од данашњега. Ако је дена од гроша мала, она нека буде и већа, само израда нека буде солидна. Лепота ове прве књиге утидала би на имаоце њене, те би се боље развијао у њих укус за лепоту и навика за чување књига. А јачи новез би и ирипомогао, да се оне одиста боље н чувају. Треће, стара слова би ваљало са свим избацити из Буквара, ношто и онако одмах друге године долазе старословенска слова п она се ту изуче. Тек у читанци у другом разреду ваљало би показати, да смо се тим и тим словима до скора служили. То би и иначе лешпе био посао старијих разреда но првог. Нека се у првом разреду изучи како ваља нисменост кака је она данас, и то је доста. А оно што припада историји, то је више посао старијих разреда, па ма кога. Стара слова не припадају више данашњој књижевности, но историји њеној. Код рукописнога материјала ваљало би да има и линија, особито из прва, и у првом и у другом делу. Докле деца не запамте величину појединих слова и делова њиних линије им чине велику олакшицу и услугу да ово попамте. Данас у целоме Буквару нема ни једнога реда рукописнога штампанога међу линијама, а то му је недостатак, који му млого одузима од његове вредности. Деца памте само од прилике облик и ведичину слова, а тачне и ираве сразмере нема. До скора су и ирописи били ишпартани врло нетачно те није чудо што су толики они, који су били у школи, писали дугачка слова или једне величине или с реповима 5—6 пута дужим од основнога дела. Буквар треба да је центар целе језичне наставе у првоме разреду и свестрана, тачна и дубока основица писмености. На послетку имао бих да учиним још једну напомену. Кад се Буквар већ једном овако изради, онда да се не мења и не прерађује сваке године, него да се остави неколико годипа, те да се добро проучи и испита, па онда да се преради збиљски, ако би се још шта нашло за прераду. То би било и у иитересу државне штампарије. А и да
није у интересу њеном, опет је доданашња практика врло незгодна. Кад сваке године излазе нове варијације, онда се књшкаре но унутрашњости напуне разним издањима па се дешава, да деца исте школе и истога разреда имају по неколико разних издања, те та неједнакост ужасно смеће јединству рада школског. (У мене је једанпут било четири издања у сред Београда, где се већином купују најновија издања). А још кад он са свима повијим издањима п изменама није био ни мало у добитку, но само у штети, онда су таке чесге измепе и прераде још неумесније. С тим остајем Главном Иросвет. Савету 10. Априла 1884 год., Београд. понизан ј. ^ИО^РАГОВИЋ супл. Реалке беогр.
Главном Просветном Савету Иозван одлуком ГлавногПросветногСавета на 208 састанку од 27. Јануара т. год. СБр. 3 да му иоднесем своје мишљење о садашњем Буквару, „да ли га треба у чему мењати или иоправљати, или га са свим изнова писати, или задржати у основ. школи онакав, какав је," имам част да одговорим, Главном Просветном Савету, на постављена питања овим што иде. Буквар за I разред основне школе јесте ручна дечија књига. Уз Буквар иде засебна књига „Упутство за предавање Буквара," које је ручна књига учитељима, по одобрењу и препоруци министарства иросвете. Како без „Упуства" и сам Буквар, у рукама многих данашњих учитеља не бн ништа вредио, и како се у њему налази кључ, којим ће се отворити та нрва дечија почетна књнга, и метод, но коме ће се деца упознати са првим читањем, које ће им доцније отворити толики свет, где ће чути за толике туђе мисли, које су се вековима гомилале, и које се неирестано гомилају, где ће наћи прилике за своје дал-е образовање и поучавање — то и сав мој говор о Буквару односи се и на „Унутство за предавање Буквара." Данас у напредном свету владају две методе, које казују како се учи нрва књига.