Просветни гласник

408

КЛРЛКТЕРНЕ слике

пише натраг а он саж при тој забуни пропаде. Два рптера, које је нре тога нападао, зададоше му смртне ране. Његово мртво тело пренето је по том у Праг и сарањено. Онога пољског ритера, који је нападао Рудолша, нађоше на бојишту рањена, и за његову дрскост хтедоше га убити, али Рудолф рече : „Не дај Боже ! Убити једног тако храброг ритера значи учинити неописану штету целом царству". С тога заповеди да га најбрижљивије чувају. Исто тако показа се великодушан нрема малолетном Отокаревом сину коме остави. Ераљевину Чешку. Са оаобрењем курФшпта предаде он аустријске земље своме сину Албрехту, и тако постаде праотац данашње аустријске владалачке породице. У такој великој сили РудолФ је презрео сјај римске царске круие. Он није више игаао у Италију, као његови претходници, који су снагу немачке омладине жртвовали римском лукавству. Исто тако не хтеде он предузети крсташки рат као што је то желео папа Грехор X. Својом снажном руком повратио је поштовање краљевској власти и законима. С тога један садашњи нисац вели о њему овако: ;; мир и безбедност дошли су место рата и разоравања. Оељак је узео опет у руке плуг, који је дуго неупотребљен лежао у углу. Трговац, који је из страха од разбојника седео код куће, нутује сад по земљи са великом сигурношћу, а разбојници и лупежи, који су пређе јавно и без страха нападали сваког, крили су се у дивље пределе." 4. Рудолфов каракгер. РудолФ је презирао сваки сујетан сјај, раскош и нежност. Кад је путовао са својим војницима, није се стидио да свој подерани сури капут сам окрпи. Ако ништа није било за јело, онда је он био први, који је ишчупао из њиве репу, да њоме утиша своју глад. На престолу никад није

заборављао да је човек. Оваки је имао приступа овом човечном владару. Једном кад му не хтеде стража нустити једног обичног човека, који је с њим хтео говорити, викиу он : „Еј, пусти га овамо! Зар сам ја за краља изабрат, да се затварам До своје велике староети Рудол® је био врло расположен човек, волео је веселу шалу, н но кадшто је и сам правио лепе досетке. Један пут му је један просјак овако рекао : „Рудолше брате! Обдари једног сиротог човека са једним малим даром !" „Од кад смо ми браћа ?" запита га цар, коме оваки говор од стране просјака беше нешто ново, „Е, — одговори сиромах, „зар ми нисмо сви браћа од Адама ?" — Ти имаш право" — рече РудолФ, „ја нисам о томе тако мислио". Са овим речима маши се он у џеп и спусти М У У РУ К У јед ан новчић, „Али за једног великог цара мало је један новчић", одговори просјак. „Шта, мало V — рече РудолФ. — Пријатељу, ако би ти сваки твој брат по Адаму поклонио толико колико ја, то би ти на скоро постао најбогатији човек. После овог братског поклона даде му он још један царски дар. РудолФ се увек готово рђаво одевао, и с тога га нису уважавали по заслузи. По некима је то изгледало као нешто чудновато. Али он је радо праштао увреде, које су му отуда чињене. Он је често становао близу Мајинца. Једном дође он у његовом обичном, рђавом оделу у варош. Јутро је било ладно и њему су зебле руке. 0 тога се обрадовао, кад је угледао жар, који је извађен из пећи и приђе тамо да се огреје. Али пекарка, која је била зла, и која је држала да је он некакав обичан војник, не хтеде то трпети, и ноступаше с њим са свим простачки. „Марш —- рече она ти шугаво псето, вуци се твоме одрпаном краљу, који са својим коњима и слугама