Просветни гласник

ВАОПИТАЊЕ

К А 0 II А У К А

415

које у зиатној мери човечију срећу уиањује. Присиљавање, које се врши на слободу кретања, кажњавање, установа вдадавине страха — све то може се само тиме оправдати, што се тиме предупређују зла, која ван сваке сразмере према учињеној увреди стоје. Ово може изгледати, као нешто, што се и само по себи разуме, али није тако. Дубоко укорењена злоба и грамжење за влашћу чини, те човек уиотребљује нужност владавине као једно средство за изговор за највеће строгости и притискиваље, чему још треба придати и ону примамљивост, која долази пљачком имања завладаних. Друштвена ®илосо®ија покушава сада, да одреди границе- ауторитету и употребљавању присилних средстава. Не само да се ауторитет своди на најближе врсте казни, од којих свака својој цељи одговара, него се мора умесност и оправдано&т казне у сваком поједином случају доказати. Ауторитета не мора бити у свакој врсти наставе. Један ученик, који са свим по својој вољи дблази код неког учитеља, да учи, не ступа ни у какав ауторитетни однос према своме учитељу. У овом је случају чиста евојевољпа погодба између њих двојице, која може престати, чим се једноме од њих двојице прохте. Исто тако не постоји никакав ауторитет ни у скуновима одраслих, који долазе да слушају предавања , а тако ни код носетилаца цркве или позоришта. Ту постоје нросто узајамни обзири и сношење. у колико то опште добро захтева. Ако ли би се ово новредило, онда би скупљена гомила или сама или шшоћу полиције своју власт употребила. Али предавач , проповедник у цркви, као и представљач у позоришту нема никаке власти, да неред угушује. Ауторитет се најпре појављује у породици, па одатле са променама прелази на

школу. Сравњавање ових двеју установа врло је поучљиво. Родитељски је ауторитет свезан са одржањем живота, и скоро је неограничен. Он је љубављу или наклоношћу ублажен, али и ово зависи од узајамне љубави и вољења, за шта је потребно да буде мали број. Учитељев ауторитет нема никакве свезе са опстанком или издржавањем ; он је овде само једна дужност, која је за извесну награду предузета и појављује се као припомоћ за вршење извесног посла, којим се нека сума знања добија. Он нема ни наклоности, пошто је за неговање тога број сувише велики а узајамни саобраћај веома ограничен. Међу тим, ни овде није наклоност са свим искључена, јер у појединим случајевима и она суделује. На другој страни опет школа и породица имају неке врло важне тачке, у којима се потнуно слажу. И школа и кућа имају посла са још незрелим створовима, за које извесни мотиви нису подесни. Ни једна од тих установа не може се ослонити и помагати мотивима, који су само за одрасле подесни. Ни једно се не може позивати на последице , које у далекој и непознатој будућности стоје. Деца се ни мало не брину за оно, што ће некад настунити и бити, па још не разумеју ни многе од оних ствари, које ће једног дана имати силног утицаја на њихово владање и рад. Њима причати и проповедати о богаству, части и доброј савести, потпуно је узалудан посао. Њим.г је милије и дражије пола празничног дана, него кад би им се ставило у изглед, да ће некад бити на челу каке трговачке радње. Вбог овога стања незрелости појављује се још једна друга особитосг као последица, а то је, што се не могу увек да објасне разлози за нову забрану или заповест. По некад може и ово да испадне за руком, бар код старије деце, ако не 53*