Просветни гласник

58

Е И ВАСПИТАН.А

жпна; а тога ће бити у нашој литератури, и биће га довољно. Не изгледа нам дакле ни тај разлог и нредлог нимало важан. Даље се трааси још повишида у часовима, да се ученици у лепом и правилном читању вежбајИ. Кодико и овај захтев има места, види се ласно, кад се премере часови Срн. Језика с часовима осталих предмета и кад се сетимо, да је читање саставни део наставе из језика, и да га нимало пе треба одвајати и тражити нове часове за њега. Впдвмо дакле и овде у неколико диктнрање п неуспех, и неистраживање и неизношење нравога узрока и дубљих разлога. Долази девето иитање. Оно гласи : „Какав је уснех у иредавању Народне и Опште Историје ? Којлм се ручним књигама ученпци у том предмету служе, и колико је дотични наставник обратио пажње на културну страну дотичних епоха, парочито нз Народне Историје, и којим се делима у том погледу (да ли п народним песмама) помагао ? Осим тога нека дотични наставннк, а и савет школски, кажу своје мн шљење : да ли би и у ком разреду ваљало чинити какве измене у наставном плану за предавање Историје, а особито у иижим гимназијама ?" 0 ручним књигама ми смо већ напред говорили, и овде ћемо се више ограничити на сам успех из овога предмета и на предлоге и погледе разне, који се о овом нредмету нађу. Видимо даје у неколико и питање непотпуно. Оно тражи мишљење о изменама у наставном плану, и иита, да ли је, и „колико је дотични наставник обратио пажњу и на културну страну", а не тражи : да наставници и савети проФесорски даду своје мишљење о овом предмету у оиште, о његовој данашњој Форми и садрлгинп и подесности за школу и наставу, и којим би правцем у овом погледу ваљало ударити. У науци се диже велика тужба на овај предмет, и води се жестока преиирка: да ли може Историја, и једна и друга, да остапе и даље овака чит уља имена, година и догађаја, и да носи име науке, а не износи ни један закон историјски и не своди своје појаве на научну Форму узрока и иоследица. Питање би дакле много иотиуније било, да је дало наставницима места, да и о овоме искажу своје ми-

шљење, и кажу : каке би реформе требало предузети у овоме предмету, и како га подесити за школу. Да приступимо одговорима. На нрви део питања : „какав је успех у пре^авању Народне и Опште Историје ?" имамо ове одговоре: „....Формално добар а по унутарњој вредности недовољан", (јагод.); „задовољавајући", (уж.); „добар", (шаб.); „ио себи су такви да не могу ни најскромније захтеве у изучавању Историје задовољити", (ваљ-). Остали нису одговорилн, алп се из предлога и разлагања њиних види, да успех није «задовољавајући«. На други део питања : „колико је дотнчни наставник обраћао пажње на културну страну... ?" имамо ово: „није довољно пажње обраћано ни културној страни појединих епоха у општој ни на народне песме и друге умотворине у народној историји«, (јаг.); „иаставник је обраћао пажњу на културну страну обе историје, и... служио се народним умотворинама'', (уж.); „културној странп поједивих епоха нашега народнога живота наставник није могао обратити довољно пажње", (шаб.); „накултурну страну у предавању народне историје..,. није се у овој години могла обратити скоро никака пажња", (иож.); „и ако дотични наставник у свом извештају вели, да је у предавању Историје и културна страна нојединих еноха у обзир узимата, инак се ђачко знање и разумевање у томе на испитима показало толико да собом и не заслужује да се знањем назове," (ваљ.). На трећи део питања: „да ли би и у ком размеру ваљало чинити каке нзмене" ? већина се слаже, и то у главном у овоме, што је чачански директор најбоље и најјасније изложио : »Да би се Исгорија као наука изучавала и предавала и да би се велики историјски процеси разумевали како ваља, треба имати предходне спреме, јер без тачног познавања ириродних и социолошких закопа не могу се ни најпростије историјске појаве разумети. А да ученици четвртога разреда гимназије немају предходне спреме за разумевање и изучавање историје као науке о томе не треба даљих доказа само кад узмемо на ум које науке н у каком опсегу нредходе предавању исторнје. Иа ни ручне књиге „Историја српског народа" од Крстића на ни нревод „Историје Иловајског", којима су се