Просветни гласник
ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ
70
вању, и за то ви он ее даје језичној настави такве прерогативе, по којима би она могда претендовати да буде језгро наставе за опште образовање. Настава из матерњег језика има опет прерогатива над претенсијама туђих, страних језика. При учењу страних језика и њихове граматике не само да граматика чини поменути утицај, екснлоатишући само духовве силе, већ је ту у игри и тај Факат, што су непозпате оне вербалне чињенице, којима се граматика бави, и што се тек морају научити. Еод матерњег језика то није: ту су речи иознате, Факти су ту, и гра-
матици је једини задатак, да их доведе у еистем и да им изна1,е законе. Сем тога темељно знање матерњег језика још је и нреко потребно за онште образовање. Без ваљаног знања матерњег језика иема човек ирава, да се прибраја у члаиове оног народа, којп њиме говори ; не може имати стила, нити ће.моћи тако лако и тако савршено научити гуђ језик. Због ових прерогатива и дали смо ми још раније, матерњем језику, изузетно, онако велику важност. (Настасиће се)
ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ
ОШ ЈЕДНОМ О ПИСМЕН (Сдри У свези са оним што је казато о понављању да кажем неколико речн и о другом свом тражењу, а на нме, да се при давању ех^етрогаИа још раније објави и сам одељак, одакле се такав задатак мисли давати. Г. Миодраговић тврди да ово не значи друго, него да се ђацн „нарочнто спреме за то, те да не добију рђаве оцене". Ово није никакав разлог. Ако се 1 ; ацн сиреме, је ли тиме какво зао учињено ? Ја сам још напред показао, да ова замерка моју мисао још више потврђује. Друго, ја сам у своме чланку захтевао, да се обавезне оцене за писмене задатке избаце. Дакле моје тражење, држим, било је са свим доследно и са свим на своме месту. Али његова овака замерка нема места ни због тога, што се расиоредом задатака, који је у сваком разреду прикован, у нас ови задаци и сада објављују, ово се нарочито може рећи за оне предмете у којима се као предмет писменог задатка обично узимљу оне ствари, које су иоследњих дана нредаване. Па да ди онда треба избацити из шкоде и сам расиоред писмених задатака само због тога, да се ђаци не би спремили да своје задатке добро израде ? Његова замерка пема најиосде места ни због тога, што ои и сам за снрему тих задатака,
ВАДАЦИМА. У ШКОИИ
тврди, као што сам и напред сноменуо, да ради нисменог задатка ваља „довести све у свезу и начинити једну целину и I реглед њен, па тек онда ириступити иисменом раду". Да ли је ои ломишљао, да ће оваком његовом ирипремом (којој је он на другом месту противан), може бити навући пред !.ацима сумњу, да се та ирипрема тиче писменог задатка, па да ће они с тога час нре иохитати, да код куће све оно науче, што се за писмени задатак буде тражидо? За цело на ово је требало да иомишља, јер ио његовим назорима садржину задатка треба од ђака страшно крити, коју ако дознаду, могу лако научити, могу се дако сиремити, иа куда ће онда њихов „вешти" наставник, ако их не могне у незнању ухватити. Најпосле споменута замерка нема места ни због тога, што се то исто ради и код усменог иропитивања, т. ј. од ђака се скоро и не може сакрити време, кад ће бити иропитивања ради давања оцеиа, а ово нарочито вреди онда, ако се неколико часова узастопце пропитује, или ако се сваког часа редовпо ради оцеие иропитује. 11а кад се то не може сакрити, онда ваља ли ради тога узети, да не треба ни сама усмена иропитивања чинити? Ја бар миелим да то неће .нико тако узети.