Просветни гласник

72

ПЕДАГОШКЕ С Т В А Р И

и не бида „скуп појединих оцена из усшених и писмених одго)шра," као што раније тражи. Али да овако мншљење његово о тим оденама нема вредности може се видети и по томе, што се одене из домаћих задатака приликом превођења из млађег у стари.је разреде скоро нигде у обзир не узимљу, па до данас не паде никоме на намет, сем г. Миодраговића, да тврди како наставниди тамошњих школа себе и свој рад овим зададима багателишу; на против влада свуда мишљење, да домаћи задади у настави имају важну улогу, а да без њих настава напредовати не може. Ево на прилику шта се веди за оцене из иисмеиих задатака у упутству за аустријске гпмназије : „По себи се разуме, да се ноуздан суд о напретку ђака, суд, којн би имао утидаја на закључпу оцену, може оснивати само на оним писменим радовима, који су израђени самостално, т. ј. без туђе иомоћи и особитих помоћних средстава".') Ово наводим само за то да се види, како се одене из домаћих задатака ни тамо не узимљу у обзир, на ипак зато нитп су њихове школе назадне, нитн су њихови наставници без уважења, као што би хтео г. Миодраговић да докаже. Да оцене из нисмених задатака не треба узети у пуној вредности као оцене усмених одговора, то је иризнао и сам г. Миодраговић, јер тражи за наставнике овлашћење „да могу давати задатке и рачунатн оцену нз њих, ако не би досисо да исаита све усмено и да оцену из говора" .... ,Да овај диљ довољно је један пут, један задатак, а ако наставнику ие би било доста, онда да може дати и више нута". Овим г. Миодраговић признаје не само то, да се у школи може и без ових одена, које се дају дапас из писмених задатака, и да тиме наставник сам себе не багатедише, ако њсгове оцене не буду вредиле колико данас вреде ; — не само то, него овим он тврди и оно што сам раније доказивао, а на име, да ови задаци не морају бити чести, као што г. Миодраговић доказује. Јер ако је истина то, да је за оцену „доиољно један пут, један задатак", онда мора бити истина и то, да су Сви други задаци сем ') ЛУе^бип^еп, стр. 50.

овога једнога само на то, да „тиме још багатедишемо и свој рад. а преко тога и себе"; а онда прпродно и то излази, да друге задатке, сем овога једнога, као непотребне са свим треба одбацити. Али није ни ово све, што г. Миодраговић противно свом ранијем тврђењу доказује, и тиме ма и нехотице нризнаје, да мојим назорима о тим оценама није имао шта замерити. Ево шта он о тим задацима у истом свом чланку на другоме месту тврди : „Ко никад ништа ннје написао, њему је тешко и једно нисмо, једну иризнаницу да напише". Он чак прича и о томе да има случајева да ђак сврши вишу школу, на ипак не уме ни молбу за службу да иапише ма да се може узети с највећом вероватеошћу, даје он овакав случај сам с намером измислио само да омиљену му теорију о писменим задацима нотврди, него ли што би се такви случајеви у истини дешавали. Али ако ово све у истини стоји, што г. Миодраговић тврди, ако је истина то, да је »тешко и једно писмо, једну признаницу" ианисати, ако човек пре тога није ништа нанисао : ако то стоји, онда с каквим разлогом може тражити да такве оцене даје још у млађим разредима, да их даје онда, кад о ђацима тих разреда може још наиред знати, дв опи никад нису ни једно „иисмо" ни „једну нризнаницу" написали ?! Међу осталнм својим разлозима да данашње оцене из иисмених задатака треба задржати, г. Миодраговић номиње и тај разлог, што има школа, где се за два месеца не могу сви усмено пропитати, те да је за то нужно. да се у таким школама дају оцене из писмених радова. Он у то и не сумња да је боље дати и оваке оцене, него ли ђаке без оцена оставити На овај приговор имао бих само то да одговорим, да би у таким случајима ваљало урадити оно, шго иросветни савет у Француској за њихове гимназије нрепоручује, чнје мишљење од речи до речи гласи овако : „Саветје нашао, да ће већина нромена, које се уводе у наставу, тражитп непосредније ђачко учешће и много чешће посредовање наставника у класним вежбањнма ; да ће при оваким условима бити нреко нужно да се одвећ препуњене класе лицеја јаче изделе. Оавет изјављује *жељу, да раз-