Просветни гласник

ПРИЛОГ ГЕОГРЛФИЈСКОЈ

ТЕИНРМОДОГИЈИ НЛШОЈ

лики повијарци, који се завршују или на Дрини или иа притокама њеним. Они нису тако изоловани, као пређашњи, нити се могу да виде одмах, јер је и тај ланац и његови делови врло заплетен, али су за то интересантнији. Од Биљега и Костајничког виса извија се повијарац на којем су: Жижак, Столице, Лисина, Перина, Бобије. Целокупан изглед његов: таласаста брда, која се новијају и снижују поступно, док им једна коса не допре до Штире. Од Борање одваја се повијарац, који се рачва на двоје. На једном су краку Бабије и Влашке њиве, а-завршује се на Дрики, на другоме Црвена Јабука, Батве и Цин М. и В. Оваквом схватању у неколико одговара и деФиниција код г. Еарића: „кад се од планине одвоји онижи ланац и повије јаче у страну, онда се он зове планинска грана или новијарац". Према овоме повијарац је најближи коси, али се ипак од ње разликује. Коса је краћа од новијарца; њена је веза са осовином планинском много интимнија ; повијарац је дужи, има више самосталности и има на себи врхове н превоје, свој венац и падине, као и главни масив. Од ланца 1 ) се разликује што у њему нису иланине скончане, није онако дугачак и Јиирок и нема својих већих огранака, осем изданака (коса). Још је мање нотребно разликовати венац од повијарца. Венац је део планине, где се падине стичу ; он нема значења као ланац и повијарац, јер се њима обухватају цели масиви, венцем само један део на масиву. Повијарац ,је, дакле, огранак или, врло згодно, аланинска грана, која се одваја или од чвора или од ланца или од аланине; у њему су скопчане узвишице мање и ниже, никад гломазне планине, за то је ') Ланац је преведен термин (кеМе, сћаЈпс), а.ш језгодан .Јер представља континуалност, це.шну. као што н ланац, узет целокупно, то представља, а делимице састпји се из индивидуалисаних делова. Међу тим деловима мора бити планина, а може бити и мањих узвишица.

I таласаст, поужи, а може ее и далеко пружати. Вавршује се свакад или у равници или на обали какве реке, и то обично чотом. (Еалемејдански чот и Чот у Подрињу). Долине 1 ). — Према величини и положају разликују се двојаке долиие : мећу планинама и између коса иланинских. Прве су корутине или котлине и котари, а друге дубодолине, где узимамо ироломе, жљебине, коритишта, увале и лаке. Оне прве, са оропластичког гледишта, дају засебан карактер пределима и групама планинским, ове друге, према својем различном створу и облику, дају индивидуалност појединим планинама. Са хидрографијског гледишта прве предетављају главне токове вода и примају воду из дубодолина, друге еу иредставници споредних токова и одашиљу воду првима. Ако их згодно упоредимо прве изгледају као еизерени, друге као вазали. Еорутине. — Међу планинама налазе се проетране удољине, кроз које тече река, и које, оеем својег најнижег дела, нису глатка раван, већ испуњене косама, бреговима и брежуљцима. Оне су дуже но што су пшроке и на једном еу крају отворене. За њих су уиотребљавани различни називи : корито, карлица, басен, котлина и иоље*). За такве удољине г. Милићевић има лепу реч корутина, коју је чуо од људи у БуковИку 3 ). Такве су корутине : Заплање, између Ерушевице, Суве Планине, Бабичко-јашуњске планине и Селичевице, Хомоље, Дужница, Пољанпца, нишавска корутина, која је предвојена на два дела сићевеком клисуром итд. РихтхоФен је такве долине одредио и са гледишта Физичке геогра®ије и уврстио у ред ') У књижевности нашој задобили су нраво грађанства два термина згодно направљена, који озпачавају или велика утолегнућа континентална или целе групе планинске, н који дају главне црте рељефу контикенталном. То су низије и висије. ") У западним нашим крајевима зову чх ублима, а у Македонији карлицима (од карЛик). 3 ) Немци имају за њих термине : Мц1с1е и 13еокеп (РихтхоФен).