Просветни гласник

59

од њих, остављајући другој прилици да их исцрпем. Гимназија ирима дете у 11-тој години. Оно додази к нама с неким навикама, а без икаквих максима. Навике те донесепе су из школе у којој се дете учило и из куће и околине у којој је живело. Одмах на овом месту треба споменути да донесене павике у већипе деце сличне су, нећу рећи једнаке. И кад их неби неко нарочито пазио и проучавао, рекао би да су сва та деца дошла из једне школе. Да ли је томе узрок тај, што у 1У-тим разредима београдских пткола раде учитељи са сличном спремом и из једне школе, нећу да исиитујем, тек то је сигурно да ми добијамо децу с извесним навикама. Еакве су те навике: добре или зле, обично се не пази. То није ником стављено у нарочиту дужност. С тога, обично деца после неколико недеља свога гимназијског живота продужују своје старе навике. То раде све допде, докле се пе сударе са школским законом. Кад то учине, онда падају, пошто је школски закон од њих јачи. А његова је сила толика да иогађа не само дете , него и родитеље. Је ли право пустити децу да иду путем својих старих навика донде, докле не пропадну? А пронаст њихова, често је иропаст читаве једне породице. Е, је ли то право, сад је лако одговорити. Гимназија као год и свака школа, као и свака установа има своје особине, има свој начин живота. Њен живот разликује се од живота других школа. Она може бити у нечему слична једној или другој школи, али никада јој не може бити равна. Доносећи своје навике из основне школе у гимназију, новаци и сами нису на чисто шта да раде. Хоће ли и даље ићи путем старих навика, или ће се окренути другој стази. И тада је дошао момепат кад гимназија треба да нриступи новоме грађа-

пину своме и да га упуги на сгазу добра и честита детета. Црвени конац васпитања, који се почиње у колевци детињој треба да се провлачи и у црве године гимназијска живота. Колико је год скуноцено оно знање што га гимназиста добија у првим годинама својега живота у гимназији, исто толико вреди и васпитање које му се за то време пружа. Прве гимназије У Грка мање су се бавиле науком, а више васнитањем. И кад је Грчка водила коло међу народима целога света, тада су њихове гимназије у васпитиом погледу биле достигле свој врхунац. Оне беху и за државу и за грађане као светилишта одакле се јављао нов, али и бољи живот великој и славној грчкој држави. Школа доиста може много да уради, ова и треба да ради, јер она само за то и постоји да се брине за народ који ће настати и за државу која ће ностати. Брига школина треба да је велика, али она је тешка. И ако хоће школа да изврши треба много труда, много добре воље, а и много разумевања. Како гимназија прима децу још у оном добу живота, кад она нису још ништа, то је гимназијама дужност да обрате не малу пажњу на своје ученике. У том погледу на нрвом месту долази једполикост у раду и сталност у реду. Ни једна школа није кадра да васпита, која нема реда, али не реда само за један дан, за једну децу, за једно време; но ред за свако доба, ред за све и свакога, ред од почетка до краја. Ко хоће ред треба њему да служи , а школа више но ма каква друга установа мора да служи реду. Без тога нема васпитања, без тога нема науке, без тога нема напретка, нема живота школи. То је нрво што треба школи. А за оне, које хоћемо да васнитавамо то је насушни хлеб. Насушни је хлеб тежак. Он се једе у лицу зноја свога. 11а тако је и с редом. То 8*