Просветни гласник

ЗАНИСНИК ГЛА1ШОГ ПРОСВЕТНОГ САЕЕТА 1 0 б

тичке потребе наше, хде год се прилика у оквиру оригинала указада , да књижица доиета оставља у нама утисак, као да смо прочитали без мадо једно српско дедо. Наравно, да је језик свуда такав, какав се само од г. Милићевића очекивати може. Књпжица ова обухвата и највећи део програма, прописанога за „мораднеи грађанске поуке," и ако се не држи баш истога реда. Иа п иак, овака каква је, опа ие бп могда послужнти као уџбеник, јер иоред непотпуности према програму, п норед начипа пзраде пепридичног за уџбеннк деце од 10—12 година, она има погдавито ту махну, што је у њој на доста места говор н стпд тако висок, да ће мпсди, њиме псказане, иедостпжие бпти ученпцпма поменутога узраста, поред све депоте и гдаткости језика. Ево само некодико примера за ово моје тврђење: Стр. 89. „Друштво се зове стање човека, који увек има сношаја с другпм људима, којн увек требају њему иди он њима*. Стр. 94. „Само друштво може дада човеку оваку неку морадну атмосФеру, која је потребна његовој души , и неку стварну и озбиљну цељ његовој радњп, његовом јунаштву ц његовој мпсди". Стр. 99. „Ова носдедња дужност — васшггање деце — не обухвата само материјадне бриге, пего још ц пристојно обрађивање умних и морадннх способпостп. 1 ' Стр. 111. „Отаџбина је скраћен израз свпју наших мидошта." Стр. 112 — 113. „Сваки којим има макар једнога прнјатеља, разумева ово друштво, утемељено на сдободи и на добродетељи, где лица која се иоштују и разумевају, тако рећп, стапају у заједницу своје биће; где срце срцу одговара, где се једно у друго удива, и, рекао би човек, куцају једним бидом; где трпљење и преданост нонуњавају оне иразннне које остају од људске несацршености. Стр. 121. „У вери иди редигији, где се снаже пајпдеменитнје човекове сиособносги нарочито се светде ова веднка начеда: начедо удружења, из кога се рађа рад и величнна; и начедо сдободе, из коЈега извнре: пскреност, морадност, н вредиост свију нашпх деда." 11ГОСВКТНИ 1'ДАСЦИК 1889.

Стр. 160. „Посде добродетељи у опште, ја не знам лепше ндеје него што је идеја о праву, иди боље да кажем, та се два иојма стаиају у један. Идејанраво нпје пншта друго, него ндеја добродетељ, уведена у нолнтнчан свет". Тако исто и даље, цео цитат из Токвиља. Стр. 174. „Има дакде и јавни морад, коме је државнн закон само израз, нека објава, иреко које се не сме, нека допуна; п тај ће закон бпти праведан, бнће добар, самоу оподико, у кодпко се сдаже са својим извором п својнм обрасцем, као што је и слнка само онда савршена, кад верпо иредаје идеју сдикара, иди предмет који ваља да ирестави. Стр. 181. „Место да мислнмо, као што и мисде многи правнпци п фидософи , да друштвено стање тражи од оних, којн га скданају, узајамне устунке, и неко смањпвање днчне сдободе, треба, нанротив да држимо, да је друштвеио стање као нека снрава која заклања наше способностн да су снажније, п која увећава сиде свакога човека дедећи од удружене снаге свију људн". Оволико сам навео само прнмера радп, али нодобних сгавова нма у „ Школицц " још много. Нрема овоме ја бпх већ могао казати свој суд о овој књижнцн, али се и нак морам зауставити ири једпој сграни њеној, јер се на њој помнњу стварн, за нас од велике важности. На сграни 198. нисац каже: Нека се држава зове Нација. То је онде, где је сав народ у држави једнога порекда, готово једпе вере, једног обичаја и једнпх навика нодитичких. Јевреји су овака нација". Да оставим на страну питање о томе: да ли је ногођено, што је реч „Нација" унесеаа у наш књижевнн језик; то иека нресуде фидодозн наши. Иа да оставим на страну и могућност недогичностн горњега става: Нека се држава зове Нација, Јевреји су овака Нацнја; дакле : Јеврејн су држава. Него да се заннтам, шта су нрема овој одредбп Срби? Јер Србп пе живе у једној државп већ у шест држава, и ннсу једне већ од трн вере. Срби, одговарам, не би могди бнти Иацнја. * . 11