Просветни гласник

НАПОМЕНЕ О ЗАДЛТКУ ГММНАЗИЈЕ

61

се већ стану кристалисати навцке у максиме, па и у сталну вољу. Ту више немамо нред собом прост посао. На ову страну зову нас веће бриге. Дете је постало дечак, а по где где дечак младиК. Улоге се сад мењају. Нпти смо ми више они који се смемо задовољити утврђнвањем навика, нити су наши млади грађани они, који не би осећали веКих потреба до неких навика. Колико је год тежак иосао нрвих дана у гимназисга — новака, исто толико је тежак п у наших гнмназиста — грађана. Нису више навике које се сад траже, иити би опе донеле резултате што их и мп п родитељи и друштво од тих најмлађих грађана у држави пшчекујемо. На васнитноме темељу што га је посгавила нижа гимпазија и прва а по пекад и друга година више гимиазије, треба да се диже нова зграда, која се зове карактер. Питаћете ме: па зар и то да буде задатак гимназије? Није ли довољпо ако гимназија васпитава децу? Зар неће бити за њих довољно да буду добро васпитана? Не може гимназија све да уради. Тако је. Гимназија и не може све да уради. Од ње нико неће захтевати да заокругљује карактере; нико неће очекивати да му гимназија да сина, који се више неће мењати, који ће бити цео човек. То не само не мож,е да постигне гимназија, но то не постизава ни Велика Школа, а то се у оиште у неких људи никад ни постићи не да. Колико их има који су са седим власима отишли с овога света, па ни у последње дане своје нису били цели људи. Алп све то не може да извини гимназију, те да она ништа не ради за образовање карактера. Истина у многих образоваће се карактер и мимо школе. Но зар није боље, зар није сигурније и поносније да ее у млада човека образује карактер под утицајем школе и наставе. Школа у но-

гледу образовања карактера може много да учини. Њој ће кућа ту мало моћи да смета. Теже ће јој бити борити се с другом околином, с улицом, друштвима, каванама и јавним местима, која нису пи мало згодна за утврђпвање добрих карактера. Нарочито је Београд пун самих нренрека за постизавање такве цел.и. Али све то не ослобођава гимназнју од обвеза да па добро васпитаним ученицима својим надовезује и добре карактере. Само тако моћи ће она испунити очекивања, која на њу полажу родитељи, држава и парод. Ова наша школа, која данас после 18 година својега живота слави првог српског великог учитеља и просветитеља Св. Саву, тежиће да одговорп колико може оним захтевима, који се на њу иолажу. Опа ће тежити да својим новацима и својим младим грађанима износи на углед велики и светао карактер великога Србина п свеца, кога данас славимо. Нека им Свети Сава буде узор како треба своју домовину љубити, како треба свога родитеља и за живота и после смрти поштовати, како треба браћу волети, а преко свега како се вазда и увек за опште добро жртвовати треба. И ако опи који су нашем старању и нашој бризи поверени осете у себи потребу склоности и воље да пођу путевима који воде к нашем великом учитељу и просветитељу, ако се они одушеве на тако идеалпом: примеру, онда ћемо ми — њихови васпитачи — бити награђени наградом, коју нам не може нико никаквим златом измерити, јер онда смо ми испунили своју дужност. Једна станица на том путу и данагињи је дан. У овој слави нека виде наши питомци и наши млади грађани, како се после скоро 7 векова слави човек, који је био узор у сваком погледу. А таква слава њега је са свим достојна. Она је свакојако добит за школу и за учепике. С тога не могу да