Просветни гласник

КРИЛОВЉЕ

дам склониште ? Еда ли ће мепи од једног црва бити тесно у башти ? Нека га нек живи. Међу тим, не може ми ни велику штету учинити, ако баш два-три листића и изгрицка." Дозволи му; и црв на дрво узмили; пађе испо^ једне гранчице склониште од неногоде; живљаше без нужде, — ако и не баш раскошно, но за њега нико и не чујаше. Међу тим, грану пролеће — цар плодова; и у тој башти почеше воћке доспевати. На једној гранчици, дозреваше јабука — лепа и жута као ћилибар. Та јабука давно дечка нлењаваше,— од хиљаде других, онјује први уочио; али тешко беше јабуку узабрати. На дрво се није смео попети, а снаге није имао да је отресе, — једном речи, није се могао довити, како ће јабуку убрати. И ко у крађи поможе дечаку? Црв. „Чуј ме," говораше црв, „ја знам, да је домаћин заповедио, да се јабуке беру; ова јабука — ма да нама двома није намењена, али ипак, ја ћу се постарати да је оборим, — само ако ми даш обећање да ћеш је са мном поде- , лити. Можеш, ако хоћеш, узети себи десет пута више, а мени ће довољно бити и најмањи делић, да цео век глоцкам." Погодба се сврши, и дечко на исту пристаде, а црв отпоче рад на дрвету. За минут, он подгризе петељку; но каку је награду за труд добио ? Чим јабука на замљу паде, дечко је зграби и са семеном ноједе; а кад смили црвић доле, да своје део прими, дечко га петом пригњави, те тако нестаде црва и јабуке.

68 II о г р е 6. У стара времена, био је у Мисиру овај обичај: кад ког мртваца желе свечаније сахранити, обично су најмљивали нарочите жене, покајнице да за сандуком

иду и кукају. Био је један велики и свечан погреб; на њему се беше искупила читава руља ових покајница, и подигнувши кукњаву и дреку, испраћаху мртваца од кратко времепог живота у вечни покој. Ту се деси неки странац, и видећи велико туговање, помисли, да су то сродници покојникови, кад га овако срдачно жале. „Кажите ми, молим вас," рећи ће странац, „да ли би ви били ради, кад бихјавам мртваца васкрсао ? Ја сам жрец, и могу то учинити. Ми, жреци, имамо таку силу, и знамо мађије, да ће мртвац овај час оживети." — „Оче!" повичу из гласа све покајпице, „обрадуј нас, јаднице! Само нам једну милост учини, да овај мртвац после пет даиа опет умре. Док је ио жив, од њега није било ником вајде, — а тешко да ће и у напред бити; а кад опет умре, бар ће нас по пово најмити, да за њим кукамо.

Има мпого богаташа, чија је смрт бар за што год корисна.

69 Трудољубиви медвед. Медвед, видећи како се сељак труди и обруче савија, реши се да и сам одночне живети таким трудом. Пође по шуми, за њим се подигне такав крш и лом, да се за читави километар чује. Л.есковине, брезовине и других дрвећа упропастио је и изломио наш међа, да се ни броја не зна, а занат му никакд не иде за руком. Дигне се и дође сељаку да га моли за савет, па ће му рећи: „комшија, какав је то узрок? Ја дрвеће могу добро да ломим, но ни једног обруча нисам савио. Кажи ми, молим те, у чему је ту главна мајсторија? — „У том", одговори сељак медведу, „што ти куме, немаш никаког стрпљења."