Просветни гласник

70

преображал наших гимнлзија

У садашњем закону о гимназијама не говори се нинЈта о ввиховом задатку. Ту нису се могле наћи нолазне тачке. Два су мишљења одмах избила на новршину: 1. Да је задатак гимназији да сорема младиће за уеиверзитет ; и 2. Да је задатак гимназији да даје онште образовање, да спрема за универвитет и да спрема за живот. Оба мишљења имала су својих заступника и бранитеља. Главне мисли заступника нрвога гледишта ове су : Гимназија је школа која има своје одређено место у целокунном школскоме систему једнога народа. Кад се говори о њеном задатку, не може се а да се не додирну школе које саоје испред ње, које стоје лево и десно од ње. Према данашњем стању нашега школства ми имамо само једнолике и једну основну школу и дне средње школе: гимназије и реалке, па онда једну велику школу. У овако збијеном ишолству, у овакој школској сиротињи, не може ни бити друкчије но што је: да гимназија мора да нодмирује све нотребе средње школске наставе. Оиа ио праву и не треба да се зове гимназија, но средња школа и то универсална средња школа. Јер и по закону и по практици она сирема ученике за све могуће стручне школе. Нема ни једне стручне школе у Краљевини у коју неби могао ступити ученик гимназије. Разлике су само у броју разреда: докле учитељска школа прима гимназијалце из IV раз.; Богословија тражи ио закону 8, по ирактици иет, а војна Академија шест или седам разреда. Па најзад и Велику Школу подмирује гимназија. И закоиадавац старога закона добро је урадио што ништа не говори о задатку гимназија у нас. Он би се нашао у недоумици како би деФинисао задатак

гимназије, јер доиста гимназија је свему ире служила но гимназијском образовању. Међу осталим доказима за ово стоји важан доказ у томе, што су по свима стручним школама , које су нримале ученике нз гимназија, нријамни исиити процентуално боље иснадали но испити зрелости. У закону дакле нолазне тачке не беше ; из досадашње практике правити принципе о, задатку гимназија у нас, није се могло, јер би тада морали нанустити мисао о гимназијама , на приступитм каквој универсалној средњој школи. То се, пак, од нас није тражило. Требало је истаћи одмах у почетку принцип, по коме ће се све остало управљати. И један део наставника нашао је, да би у задатку, као што је обележен у ирвој тачци, било, гарантије за успешан рад у правцу реорганизације гимназијске. Јер, шта се хоће тиме што је ограничено „да гимназије саремају само за универзитет ?" Не може се замислити да ће се у нас само гимназије реорганисати. Ако би се све школе оставиле овакве какве су, ако се не би реорганисала на првом месту Велика Школа, па све друге до основне (народне) школе, тада не би требало дирати ни у гимназије. Само од њихова преображаја не ће бити користи ио народно образовање. Управо и немогуће је почети какву нову ствар са средине. Не дирати у ночетак (народну школу) и у крај (Велику Школу), а извући само средину (Гимназије) на среду, то би исто тако било као кад би неко почео кућу да зида с прозора — без темеља и крова. Верујући дакле у преображај целокуппог ишолства Србије, један део наставника друге београдске гимиазије одвојио је све друге циљеве, којима је до сад гимназија служила, иа јој је поста-