Просветни гласник

ПРЕОБРАЖЛЈ НЛШИХ ГИМНАЗИ.1А

71

вио један задатак. Тиме је гимназија извучена из досадањег свагатарлука, па је издигиута на место које јој одређује и наука и њен положај у школству у опште. Одбацивањем ситнијих задатака, који се беху обесели о гимназију, она је у самом школском систеиу постала виднија; за ученике кориснија, а за будућност народну угледнија. Гимназија, по истакнуто.ј задаћи, има сама у себи задатак, оиа зна да постоји само за себе и служи једноме циљу, служи себи. Не ће бити више ћуп из кога ће моћи сваки да вади шга му треба. Гимпазија постојаће само ради вишега образовања. Ње се не ће тицати од куда ће набављати себи ученике војна академија, учитељске школе, богословија и друге стручне нтколе. Ео једном уђе у гимназију биће прве године на чисто где ће изаћи. У њој се путује еамо једним путем. Нема вииге ни одмора, ни странпутица, нема раскршћа, нема нредомишљања. Одбачена је свака могућност несталности и нроменљивости, која се у нас тако много воли, а која нас гради или никаквим или слаби^х карактерима. Не може бити вигае иитање о томе: гата ће бити с учеником који не учи? Не ће бити вигае могућности да се мољака и богорада да се пропусти какав ученик под изговором. „та он ће у Богословију"; тамо му не треба ни француски, ни математика, пи зоологија. Усануће извор за ученичке и родитељске спекулације и с науком и с будућногаћу народнога образовања. Ко жели да се испење па бедеме пајвишега народнога образовања, ко хоће временом да заседне онамо где се заповеда, ко хоће да му се реч једе, а да му се име с погатовањем помиње, ко, најзад, жели и до саме титуле научна човека да дође, мора се из раније, мора се стално, без врдања, мора се на сигурно и једино спремати за тај високи позив свој.

Нека нестане среће у науци. Она се задобија само беснрекидним и озбиљним трудом. * Заступпици другога гледигата, но коме би гимназија имала задатак „да снрема за универзитет, да даје опгате образовање и да снреми за живот" налазе да би овако строго одређивање задатка у начелу и у опште било корисно, али да се то у нагаим нриликама не би дало извести. Највећа је сметња тпто 'смо ми сиротиња. Друга је смегња гато ми немамо других средњих гакола. Још је честа потреба да се дете тргне из гаколе усред тиколовања и да мора с опо зпања тпто је дотле стекло да храни пе само себе, но често и своју породицу. Ако би се гимназији сузио задатак само у сиремању за универзитет, одакле би добијале ученике : војна академија, богословија и учитељске школе? Зар још у десетим годинама да дете бира нозив у животу? Изолишући гимназију од других пгкола, не ће ли се тиме многи талепат за науку изгубити, јер неко талентовано дете не ће се моћи решити да иде у гимпазију, да прави каријеру научњака само за то што је сиротно, па није сигурно да ће се моћи дочепати универзитета. Па зар младић који сврши, рецимо 8 разреда гимназије, зар он не ће имати толико знања да може с тиме живети, није ли дакле, то спрема за живот ? Према садашњем стању наших школа у опгате и према потребама које се осећају не би се могла одржати тако строго научно истакнута гимназија. Данашње гимназнје морале би угинути, или би се одређена задаћа ма којим путем изиграла. Ако би дали гимназијскоч образовању шнре поље, ако би му наменили и снрему за живот и онште образовање, наше би гимпазије у овом броју како су сада могле