Просветни гласник

ДЕКЦИЈЕ ИЗ СРПСКОГА ЈЕЗИКА 5

78. — Којима се основа свршава на н мењају се овако: ЈЕДНИНА МНОЖИНА 1. пад. племе гглемен-а

племен-а

племен-у

племен-има

племе

племен-а

племе

племен-а

племен-ом

племен-има

илемен-у

племен-има

79. — Исто се овако мењају и оне именице којима се основа свршава на т, н.пр. тане, танета итд. 80. — Од именица којима се основа свршава на с имају свега три: неба, чудо и тело: основа небес-, чудес-, и телес-. Али оне изгубивши крајње с у 1. пад. јед. промениле су завршетак е на о: небо, па се у једнини мењају по другој врсти као село: неба, небу итд., а множину имају правилно по овој врсти: небес-а итд. Именица тело може да се и у множини мења по другој врсти: тела , тела, телима итд., а може о по овој телес-а итд. Употреба именица. 81. — Особне именице мењају се само у једнини, и немају множине, јер оне припадају као име само једноме лицу или само једној ствари. 82. — И збирне именице немају множине, јер оне својом једнином значе множину. 83. — Тако исто и вештаствене именице , употребљавају се само у једнини. Ако се те именице употребе у множини, не значе више једнаких ствари (као на пр. књига — књиге), него значе више разних врста материје, н. пр. воде значи разне врсте вода: киселе, горке, слане, вруће, итд. 84. — Има доста мислених именица које се такође само у једнини говоре, н. пр. иамет, глад, жеђ итд. 85. — Код многих заједничких именица права се множина може заменити збирном ИМенИЦОМ, н.пр. роб, у множини робови или место множине употребљава се збирна именица: робље; дрво мн. дрва или дрвета, збир. дрвље; камен — каменови — камење; лист — листови — лишИе; ирстење, јаворје, гро-

бље, цвеПе, ируће, трње, корење, сноиље, и т. д. 86. — Има неких заједничких именица које се у множини никако не говоре, него се сваки пут место множине употребљава збирна именица, на пр. брат, властелин, госиодин немају множине, него се место множине употребљавају збирне именице : браћа, властела, госиод а. Такве су све оне именице средњег рода без ^наставка којима се основа свршава на т, а значе младо чељаде или жпвинче, на пр. дете у множини гласило би детета (као ћебета итд.) али се место множине говори збирна именица деца. Тако и друге, на пр. момче, јагње, теле, ирасе, гушче, — момчад, јагњад, телад, ирасад, гушчад, итд. 87. — Има заједначких именица, које се говоре само у множини, а једнине никако немају, на пр.: Мушког рода: Људи, Духови, влашићи, наочари, Карловци, Сараорци, Млеци, Бањани, Врњци итд. Женског рода : гусле, токе, мекиње, кучине, гаће, виле, ножнице, наћве, јасле, ирси, груди, десни, итд. Средњег рода : кљешта, кола, недра, говеда, носила, уста, леђа, гвожђа,, врата итд. Треба добро упамтити да ове именице нису женског рода и ако имају наставак а, јер ово није једнина него множина, а само именице средњег рода имају у множини наставак а у 1.пад. н. пр. села, иоља итд. 88. —- Некад се у песмама а иу обичиом говору саставе две именице заједно, и онда се прва не мења, него само друга, н. пр. Цар-Лазаре седе за вечеру, место : царе Лазаре седе за вечеру. Књига оде Сријемсемљи равној, место: Сријему земљи равној. Чича Петре, место Чичо Петре итд. III. ЗАМЕНИЦЕ 89. — Речи којима се замењују именице, нридеви и бројеви, зову се заменице. 90. — Заменице разликују три лица: ирво, друго и треће. 91. — Прво је лице оно, које говори, ДРУГО, коме се говори, и тре"ће, о коме се говори. 92. — Заменице се деле на личне или именичке, и на придевне.