Просветни гласник

ШКОЛСКИ И ЦРКВЕНИ ЛЕТОПИС

22Р

својој школи. Јер ништа не понижава човека, ео кад мора да моли за сваку ситницу, вазда у очекиваљу да му се то може и одбптп. А учитељи су редовно у тим приликама. Све ове неприлике нису ни мало постале ман>е, што свака подељена школа има управитеља, који с једне стране надзирава остале учитеље, а с друге стране стоји немоћан спрам школског одбора. Казне, које се изричу над неуредним родитељима, једнно су средство, да ови буду уредчијп. Али кој а је корист од свега тога, кад се — у већини случајева — казне не врше ? С тога би можда било и осетније и корисније, кад би се нрво узела мања мера за казне; а друго, кад би се то предало у надлежност најближој државној властч: у нарошима начелстввма, у срезовима среској власти. У колнко је изостајање од школе често и многобројно у основној школи — оно је правило у ародужној. Ја сам имао прилике да и раније говорим о тешком полоасају продужне школе. На жалост, лоше прилике ове установе нису постале боље. Није ннкад излишно стећи више знања; па и продужна школа не може се означити као бескорнсна усганова. Ну зло је то, што ђачки родитељи и стараоци чине главну сметњу овој установи ; и ту стојп и учитељ и власт пред једном кеоборивом тешкоћом. Ни казне — које се и онако мучно врше — ни савети ту не помажу. Ученнди, који но сила околности дођу у продужну школу, пре су, махом, све, само ие ученици. Они су непокорни, немарни и без нотреба. У Обрежу, где сам нашао једину продужну основну школу у целом округу, имало је 24 ученнка само 5 читанака на рукама. Дугим бављењем ван школе у разноврсном пољском раду, изумре жеља за школом, и ако дође после у школу, то бива на силу ; и они то не крију да кажу свакоме. Отргнути од непрекидне школске дисциплине, знатно одраслији од осталих ученика, они се и не боје наставника. Има се много приписати и наставничкој неуметности и томе, што многи сматрају продужну школу као нешто мимо редовни рад тек Је главна сметња у потпуној немарности родитеља и ученика. Кад дакле продужне школе Фактички не постоје; кад се с муком и без корости одржавају тамо где их има, онда је немогуће не упитати се: нма ли од њих какве корасти, да и даље остану и да задају само велики посао надзорној властн ? И ако би се желело да остане нека виша врста основних школа, не би ли било корнсније да то буду проста необавезна (за учитеља обавезна) предавања из пољо-привреднпх предмета н радова? Оно се мора сажаљевати, даједналено

замишљена установа наилази на толики немар, али се и тај немар, којн у читавом једном реду — и то у најнећем — грађанства лежи, не да нгнорисати ; и онда је бескорисно одржавати једну установу само по имену. На послетку засеца много у живот школин и спрема учигељска. Остављајући ван дискуснје спремне наставнике, којн излазе из учитељских школа, мислим поглавито на многобројне учитељске заступнике и привремене учитеље. Онп су законом дозвољени и има их подоста. Они се, шта више, и труде н постижу леп успех. После неке четирн године практнковања у школн, они издрже још и други практичан испит, и онда су се изравнали с наставницима, који су, са доста жртава, свршили учитељску школу. Али, кад се дакле може с једном скромном спремом, коју даје четвороразредна гимназнја, богословија или недовршена женска школа, пспунити све што се у основној школи тражи, онда се доводи свака стручност на овом пољу у питање. Или, ако је сав успех оваквих самоука површан и пролазан, онда да ли их је корисно подржавати на штету редовно, и без сумње боље, спремљених кандидата учи гељске школе. Ово питањ е ваља у начелу решити, и, ако су ови привремени у већини случајева лоши учитељи, онда дотичну законску дозволу о постављању оваквих учитеља, од сад укинути, не пречећи досадашњима да, ако могу, испит положе. Оваквн се кандидатн врло радо отказују школе, да би ступили за учитеље ; ушавши једном у тај ред, они се нерадо враћају натраг, и тако вечиго носе печат своје непотпуности и површности, и ако се многоме од њих не може одрећи ни труд ни извесна рутина у раду. Или, ако су они према броју школа нужни, да се за њих одреди друга мера повишице, као што бп у опште нраведно бпло да се и добрим учитељима осигура какав такав напредак. Тако би, дало би се очекивати, престала међу учитељима она стрепња око виших оцена, п онда, кад би је многи и неправедио желели да добију, пршшсујући евентуалну разлику у очекиваној и добнвеној оцени, не себн но надзорнику. Ако изведем на чисто све довде речено, нмало би се учинити ово: 1. Осигурати набавку школских потреба прирезом и што више сузити мешање школских одбора V школске нослове; 2. Кажњавање пренети на дрлсавне власти; 3. Укинути нродужне школе; 4. Учитељи да буду само с нотнуном недагошком спремом; 5. Регулисати напредак „добрих" наставннка, и 6. Ставити учитеље иод стадан, ближи надзор.