Просветни гласник

399

Како, поштовани зборе, да хвалимо овога ве ликога човека? Значило би пртити воду у море, кад бнх одужио говорити о његову животу, његовом неуморном раду за школу, за унапређење васпитачкога рада,за добро народа и човечанства, за духовно, морално и друштвено узвишење учитељскога рада, за слободу вере и савести; или кад бих говорио о патњама и гоњењима, што су га сустизали, и у којима је његов челични карактер исто тако био кренак као и у раду и борби. Није му било до хвале.и славе; радити добро — то беше циљ његова живота. С тога, мислим, погодоћу и његово и ваше очекивање, ако покушам од своје стране допрпнети што томе, да даиашња стогодишњица не буде само слављенику на част, него и нама нешто од користи. За ово су сувишне икакве нове мисли; од мене је далеко н помисао да вас таким чим занимам. • Данас се и онако орипшалише више него што би п добро било. Желео бих само да напоменем праве фундаменте народнога образовања који су одавна положени, али, на жалост, данас по готову заборављени; да пред вас изнесем главне мисли у животу и раду Дистервегову, најсјајнију епоху, класично доба духовног народног живота. Јер Дистервег не живљаше у свету као повучени особењак, он живљаше целином, у оном царству идеја, које отворише најплеменитији духови нашега народа, у ономе царству, из којега сам, с обазривошћу, већ навео неколике гласе. Повратак истинитим, правим и трајним основама наше културе и наше славе, то је што нам, по моме суду, дапас понајвише треба. Допустите и прошћавајте ми данас слободну, искрену реч. Знам да госту доликује скромну бити, а ја ћу се потрудити да будем што питомији. Сами зажелесте да се појавим у вашој среднни, па се падам да ћете према мени имати донекле и призрења. Па онда, пмам још и нека права, да данас допустим своме срцу да говори, јер сам и ја син свога народа и смем се назватн педагогом, којем се може допустити да при спомену Дистервегу искаже своје погледе на васпитање и наставу. А свакоме је слободно како ће их ценпти, иримити или не примити. За моје речи није нико одговоран до једино ја. Нећу беседити иначе, него по ономе, што но дугогодишњем искуству и брижљивом посматрању догађаја и по мом унутарњем уверењу сматрам као евидентну истину. Саслушајте ме дакле стрпљиво, ма вам говорио коју и неугодну, и узмите, ако вам је по вољи, да сам стари затуцанко, закорели расколник, о ком не вреди речи трошити. Радо се одричем сваког допадања; али не дајте ни да случајна негодовања осетим сувише опоро.

Пре свега да обиђемо то, да ли идеје Дистервегове и његових сродника по духу имају данас п иоданас практичне, актуалне вредностп, или су једино за посматрање и сазидавање, значаја само спекулативнога и контемплативнога; да ла су, другим речма, вечерња румен минулога или јутрења румен дана што тек наступа у животу нашега народа. Толико стоји, да су његове идеје у најбољим духовима живеле и биле од највећега утицаја, да им дакле припада историјска важност.... Познато је да је Дистервег поставио циљ сваком васпитавању и настављању: оаште образовање човека у народноме облику и гшдивидгЈалноме отиску. Овај циљ има аксиоматичку, дакле апсолутну важност, и с тога мора бити и остати непромењивом нормом педагогије. Јасно је као дан, да свако створење треба да је н да буде оно, чему је природом самом склоњено и уцућено, дете дакле има да буде, да постане, колико је год могућно, савршеним човеком; сва деца носе у себн працрте својега рода, у свима се крећу једни и исти закони развијања, и сва, створена по божјем »подобају," имају исто достојанство и одређење, дакле природно право на васпитање и образовање. Даље је непобитна истина, да свако дете прппада засебној нацији, а тпме и једном засебноме језику, засебним васпитним средствима и засебним заДацима живота, који, сви заједно, морају бити у сагласности с општнм нормама човечанства, као највишии циљевима н правцима. Најзад свака човечја индивндуа има опште човечје нак,10ности у засебној мери, засебном отиску, засебној смеси, засебноме стунњу, са засебним недостацима н превагама; има, једном речју, самосвојност, која се мора узимати у обзир, ако се хоће погрешке да сузбију, а савршенства да нотпомогну. — Ко није схватио ове Фундаменталне истпне, или нх не поштује, није му педагогија позив, и нема ннкаква права да диже свога гласа у питањима народнога образовања. Као свакп прави и потпуни педагог, тако је и Дистервег из поменутих основних истина, органички, као логичну потребу, изводио ове засебне задатке васпитања: здравље, јачину и окретност тела; просвећивање духа живим, плодним познањем н развијањем силе мишљења; неговање воље ка строгој моралности и нстрајној радностн ; оплемењење душе истином, добротом н лепотом, узношењем у виши свет, у царство божанствености и идеала све то у најчвршћој свези с непреетаннм ногледом на целину, на свестрано, једнокупно и хармонијско стварање потиунога човека. Према томе, као саољни циљ, и знаке сваког правог васпитања, захтева Дистервег: потчињење личних интереса целини чове-