Просветни гласник

СТОГОДИШЊИЦА ЛДОЛФА ДНСТЕРЦЕГА

ирегоше на рад с пуно разумевања, оданости и уверења. Жао ми је, што овом прилик^м не могу поближе осветлити ток постајања, још мање саме осиове Дистервегове педагогије; принуђен сам бити скучен, површан, аФористнчан ; па и сама најважнија темата: о спрехми учитељској, о оппггој народној школи, о стручиој управи над њом, не могу опширније, него само површно дотаћи. Овде Дитес прелази па раоправља питање о предавању науке хришћанске у основној школи. Дистервег, а по њему сви честити педагози Германије тражаху, да се наука хришћанска предаје у општим потезима, без обзира на конФесију. Попови протестанске Пруске хтедоше своју ортодоксију још у првим разредима народних школа. У овоме су били упорнији и од самих римокатоличких свештеника. Дистервег се овоме јако опираше; због тога беше гоњен и најзад из школе удаљен. Дитес ово осуђује говорећи : «Христос не беше ни римокатолик ни православан, ни лутеровац ни калвинац.... нити припадаше и којој вероисповести".... «Богослови греше кад хоће да су мудрији од својега учитеља"... с( Разлика је између њих и нас, што они траже вероисповест, а ми веру, они стављају богослове и цркву изнад Христа, а ми Христа над све богослове и цркве".... Расправивши овај судар Дистервегов с црквом, Дитес наставља даље : Данас, на жалост, не можемо безбрижно гледати ни на садашњост ни на најближу будућност. Изгледа као да је у велико овладало омаловажавање, управо Формално обарање цена свима највећим добрима човечјега рода; основи се љуљају, на којима једино могу трајно постојати народи и државе; већ се појављују знаци духа, који ће донетн зла, ако се и даље буде развпјао и распрострањавао. Тај се дух зове „реализам" или „натурализам" ; он даје одлучну превагу нижим, чулпим, животињскпм елементима у човеку, запостављајући више, духовне, божанске ; он је непосредна и свесна противност идеализму, који тежи да однегује у човеку све племеинтије склоности : разумност, истинатост, лепоту и моралну слободу. Реалнзам, однегован најпре у политици, а одатле распрострањен у све области живота, уважава само оно што има силе да само себи прибави важност, па било то што му драго, и служило се оно ма каквнм средствима за свој успех; реализма се не тиче ништа шго је стадно и вечно, што има апсолутну важност и вредност, просветни гласник 1891.

то му је све химера, бенасто лудило, што само у толико можебитн региектовано, у колико, као Фактор сили, може да послужи у ужим п ширим круговима, на дуже и краће време. Природни инстикти осиова су овом реализму; задовољење себичности уживањем и влашћу једиии им је циљ. Њему су пстините, реалне силе: и заблуде н иразноверице, претворство и лицемерство, лаж и опадање, све само ако то доносн успеха; њему је лепо и оно што је свакидашње и просто, што је ружно и одвратио, нага бестидност и сурова бруталност, само ако су уметнички (иојезијом, жнвописом) копиране верио са прпроде, у чему се и оснива реалистнчка и натуралнстичка уметиост; њему су добре и опаке црте човекове, иревара и насиље, мржња и Фанатизаи, поквареност и ФадсиФиковање, исмевање сломљене невиности, улеишавање победилачкога неваљалства незахвалпост добротворнма, издајство пријатеља, на кратко сви гресп и пороцп, ако служе његовом циљу, па на сваки начин и све врлине, али само у том случају, ако доносе користи. Право пма у сваком случају и безусловно — јачи, а слабнји у свима случајевима нема право. Реализам и натурализам прокламовани су као модеран поглед на свет, модерна ФилосоФија живота, којој у нашим данима једино прнпада част н власт. У књижевности га многобројни адепти не само Фактично и практпчно негују, него га већ и теоретички и по програму развијају. Ту се од речп до речи и са свом збиљом товрља: „Погледп утонулога света (а то су класнци) морају уступити захтевима даиашњега доба," „заукталим силама времена"; „никакав свето пзречени узор прошлости" не сме нам служати за пример, не смемо се везати „ни за какве Формуле, ни за какав ауторнтет", једино морамо ићи „за бурним новинама са свом њиховом узаврелом неправилношћу", „за оним што вечно постаје, што се бесконачио развија у непознате циљеве." То би дакле значило свесно духовно обешчовечавање и изигравање самога себе, одбацивање човечјега достојанства, разоравање компаса и крмила, неко Фаталистичко подавање игри таласева. Слобода воље и рада, покретана спонтанпм, унутарњим законпма — преетаје, и разумом одарени дух човечјн, мамљен I: шибан спољним импулсима, постаје диваљ коњ без узде, јавни живот брзовоз, што дере изван својих шина. Већ се са свију страна одлежу жалбе како је нараштај, што прирашћује, недисциплинован. Тако је, само кад би се озбиљно испитпвали и прави узроцп. Дистервег, човек строгога реда, и сувише нас је опомињао да се тога чувамо. Узалуд. Сад је прогамизао сам епигон са својим дрским беснилом и нпштавилом.

51