Просветни гласник

402

Па и сама шкодска књижевност заслужује таку исту опомену. И ту је иовукао своје видљиве трагове необуздани и разорљиви воз времена, којн стрми онамо, куда га гоне спољни нагони и промењиве дневне струје, и докле год су ти трагови досегли, ишчезао је и пијетет према великим иретходницима, и иаслањање на раније велике примере, и разумевање принципа који ваља да служе као мерила. Не ћу рећи да наука наше струке нема угледан број честитих мужева, који темељно изучавају њезине неиомпчне основе, проучавају изврсне радове својих нредака, чувају их, прпмењују, допуњују и обрађују. Са задовољством читам све те њихове радове. Али се у исто време оиажа и нека пометња, раздешеност и површност, која поред све импотенције опет се дује, па не ће свој драгоцени материјал мисли да унесе у општу грађевпну, него се заноси позваношћу да бије чекићем у старе темеље и подиже оригиналне нове творевине. Боље би било да се у ствари подигие школа, како ју је испланирао Дистервег, а не да се поново опет разорава! Зна се, да је још у старом завету, поред великих пророка, бпло ц пророка малих, па чак и пророка лажнпх. У педагогици нашега времена царују и мали и лажни пророци, и сви имају свој аудиторијум, своје слушаоце, који обично утуве две три последње речи, а остало, ако уђе на десно, пропусте на оно лево ухо. Изгледа као да су духовп постали протаци који пропуштају све, и као да су зараженп оним маразмом, што га помиње апостол Павао говорећп о иалој главној вароши Јелинске: »А Атињани ништа друго не раде, него само казују или слушају новостп." Тако то увек бива, кад се језгро сталних, путоказних мисли омакне. Зарити у велике иророке, то је нашпм ускоцима трудбепицпма сувише мучно и дангубно; уз то су ти велики пророци у круговима ситних величпна шкакљивп. Нп једно ни друго ие привлачи, јер се хоће с омање труда брза успеха. Свако хоће своје мало мозганца да што скорије уложи у што год од вредности, па тако га се и пе тиче, шта се пре њега и око њега радпло, и како та његова пасија пристаје уз целину. На педагошком небу блеште све самн генији и пројекташи. Овладала школским светом права манија. Са свију страна ц из свију углова оре се крупии гласови: „РеФорме, реФорме! дајте савременија уређења. нове путеве!" Пискарати о реФормама постало је права радња, иека врста спорта, који се производи еп ^гоа. Чим пеком сине једна мисао, пли пола мисли, ево вам га, дигао се да из основа крене све шго постоји,

мислећи нашао је универсалан лек свима невољама. За све мора се склапати засебна дружпна или бар камарадерија са засебним својим органом. Шта вам нема у тој мотљавини : права вавилонска забуна, цепкање и растварање! Каква чудна слика, кад иогледате на педагошку дпевну књижевност и журналисгику. Свака земљичица, сваки род и полурод од школа, све учитељске струке, сваки специјалитет, познавање учила, школска хпгијена, ручни рад, домаћа и народна привреда, дечија забавишта, школе за идиоте — све то прегло да војује за своју автономију; чак и учитељице морају имати засебну задругу д своје новине! И свака партаја прокламује свој програм и своје интересе као важције од свпју другпх нужда и потреба. Па ту још и не поменух разнолике покрете у области вишега школства. Читам више од 40 педагошких листова и добивам педељно више дењкова новпх педагошких дела; али све то није доста да се могу довољно оријентоватп. Устраје ли овај поточ тако ц даље, најзад ће све прснути, покидати везе и прегазпти границе. Пристајем да већпна поменутих тежња и радња има и свога оправдања, али на што их истицати као велика пптања која божем дрмају свет, на што њпма издвајати се из целпне и вршити их као специјалан снорт. Све се то даје постићи у заједпици оаштој, у општим часописима ; не треба мислити ни веровати да стари одличнп педагозп нису за то ништа знали н да историја школе почнње тек од еппгона. Другп опет, заплашеии том пеуморном млатњавом, држе се слепо предузетих нутева и својих пензума, тачно по бирократичпој недагогијн. Ади н они хоће да књижевничаре, па палазе, по својој хришћанској дужности, да им ваља за своје драге колеге илн потчињене писати упутства, руководства за руководствима, тако да се најзад морамо запитати: па шта онда н уче ти вајнн учитељски кандидати у њиховпм семинаријама, кад пм се и сами предмети морају накпадпо утерниатп у главу? Или је учптељ онај сат што свира, па се мора увек навијати, чим се онај унутрашњи ваљак одмота? Ситничарско ; методичарење увек је доказ духовне сиротиње. Ове педагошке подвале датирају од времена регулативе, која се, заједпо са сиојим присталицама, ! опучи на Дистервегову иедагогику. Све регулатииџије радиле су десетинама годпна на јалово, сломиле толике снаге, побркале памет у толпким слабим главама, изазвале толике заваде и раздоре,п мало по мало потисле толике велике п славие наше педагоге. И кад видимо то, питамо се: да ли је вредно, да лн часно радити на педагошкој књижевности; да ли се и смемо онда чудити кад ученц људи, не цпзнавајући недагоге класичаре, зачну посмехпватн