Просветни гласник

СТОГОДИШЊИЦА АДОДФА ДИСТЕРВЕГА

се цедој учитељској мудрости, поричу педагогији право науке (пре четрдесет година беше педагогија наука, коју обрађиваху духови првога реда); сме ли пас изненађивати кад опазимо по којега лаика како се у реФормовању боље разуме, како, поред свију знакова дилетантизма, избаци више здрава разума, него многи којимаје школа позив? Да богме, да се пе смемо чуднти чак ни оном блазираном јункеру, што сипље досетке на „егевсинске тајне" учитељскога нозпва. — Кориспо би било да ов'а Дистервегова светковина охрабри учитеље, да буду мало осорнији према овим кресачима п мајсторчићима, Фушерпма п пројектачима, чережџијама, дрампедагознма, дрвенокоњпм витезпма и клепетарима. Ко хоће напред или у висину, тај мора изабрати учитеља већега од себе; ко вазда одлази у школу малим духовима, и сам ће најзад постати малн дух. Читајте дакле, и опет читајте класична дела наших мислилаца, песника и педагога! У њима ћете за васколико народно образовање наћи најопширнији план, вођнога духа и цпљ, праву мисао за сваку спасоноспу реФорму, право место, и прави пут. »Благо ономе који се радо сећа својих отаца!" Кад се повЈ)атимо духовној виспни учитељскога позива, онда ће се узвисити н учитељев друштвени положај. И у том је погледу садашњост тако далеко од онога чему је тежио Дистервег, а најдаље још у рођеној његовој отаџбини.... Ту Дитес прави поређење аустроугарских учитеља са учитељима прускога краљевства; налази да у Пруској стоје горе и с платом и с положајем према цркви^и војсци, према надзору, који је у Аустрији састављен из педагога, а у Пруској томе противно. Цитира главније тачке аустријског школског закона, који учитељима даје већу слободу рада, стручан надзор, учешће у у избору обласног школскога савета и т. д., а за тим наставља: И кад би Дистервег данас васкрснуо из мртвих, да лн бп се боље осећао, него што му беше за живота ? На овако питање не бих смео рећи: да; његово мучеништво данас би било и веће п теже. Истина, није му лако било годинама трпети најнеправедније и најжешће омаловажавање, гледати чак п у редовима својих ученика познату п усправљену слику Јуде Искариотскога, најзад доживети да буде избачен нз звања, којем је одан био целом душом својом. У осталом, поступало се с њиме_доста штедљнво. Плату су му оставили целу, не пујдаху на њ организовану руљу, да му подреже част, да вреба сваки његов траг; ве обеспокојаваше

403

га ни судбина његове деце: од свега тога, што би га увређена још већма кињило, беше Дистервег ноштеђен. Да би он ножелео себи века у оваком нашем животу, сумњам, јер сам уверен, да се педагог његовога кова у данашње време не може нн појавити ни постојати. Дистервег је био 27 година управитељ учитељске школе, данас се не би скрасио ни четири недеље, ни један дан, за њега не би било места у целом немачком царству. Ваше очи, поштоване госпође и господо, не ће више видети никаквога АдолФа Дистервега. Још један Факт. Године 1851., четврте после његовазваничног пада, претплатило се на његов „Педагошки годишњак" 1531 из Пруске и 1925 из осталих немачких држава (не рачунећн остале слободне купце); данас, ма да је број учитеља удвојен, сумњам да би имао п половину овога успеха. Већ је године 1857. изјавио један иемачки школски надзорник својим подручнима : „Има већ десет година како се прешло преко Дистервегова становишта." Две године доцније, назвао га пруски министар просвете Бетман Холвег : „непоправљивим реакционаром." Дистервег се мораде покорити томе суду и сам себе називаше: „назадњак« ; јер остаде на становишту, преко којега су прешлп господа Ајхорн, Штил, Раумер и остали. Допустите и мени, једном истом таком назадњаку, да вам, госпође и господо, изјавим захвалност у име мојега упоКојенога сутрпника: хвала вам, што тако свечано поштујете спомен његов, што својим многобројним ирисуством одајете признање његовим веливим заслугама. Јест, испуњава нас горак бол, кад видимо, како је до сад релативно мало донео рода рад овог племенитог и великог мужа, и како су још далеко од нас идеали, којима он целом душом својом беше одан. Образовање и мир, право и слободу, питомост и благостање то је, за шта се бораше Дистервег на благо свога народа. Како је то добро, што онда, кад људски јад саломи нашу снагу и наш над, нека виша рука докона нас и усправи; што нам после сваке зиме, у сваком новом пролећу, доноси цела природа символе вечнога живота! И сувише често осетимо како су наша најнлеменитија тежења недостижна, како је мало и безмоћно све што долази од човека. „Благо ономе који се сећа својих отаца"! Тамо, изнад многобољне земље, показују нам они вечну постојбину духа човечјега, те да се на овом трновитом хаџнлуку сећамо нашег вишег позива и храбро и верно истрајемо у служби своје дужности. Данас учинисмо помен човеку, који исто као и Лутер може рећи: „Не тражим ништа моје, него само целога народа благостање и срећу." Нека би 61*