Просветни гласник

НАУЧНИ ПРИЛОШЦИ 43 3

ПРООВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

НАУЧНИ ПРИЛОШЦИ Положај Педагогије као науке. — О питаи.у: да ли се у васиитању могу поставити такви аринциии, који 6и били у стању да створе теорију васаитања, т. ј., ко]и би били моКни да васиитни аосао узвисе на стеаен науке — стојо два разна мишљења. Јодни сматрају Педагогију као науку, а другн јој са свим одричу овај положај. Већина заступа прво мишљеље, а већина га је заступала п раније, па н у најстарије доба, што сведочи и сама реч: Педагогија. И сам оам био присталица тога мишљења, алн сам га морао оставити одмах, чим сам себи поставио ово питање: који су то научни иринциаи што их је Педагогија иоставила? За овим питањем следовало је, са свим природно, ово друго: да ли је васаитање научни иосао, и да ли реч Педагогија може имати онај значај који јој се даје ? Нама јс врло добро иознато како се свака права наука оснива на принциппма. Где нема принципа — ту не може битн ни науке. А тта је принцпп? — Принцип је правило, управо закон, који важи за већи или мањи број прилика. У колико су принципи општпји, т, ј., у колико обухватају већи број прилика — у толико је и сама наука темељнија и прецизнија. Где свакп случај, свака прилика, има своје нарочито правило, свој засебни закон, ту нема научних принципа, ту нема науке. Принцип мора нмати ово важно обележје: да се под датим условима пзврше извесне последице. А кад се узме у обзир још и оно, чиме со ради, онда би се могло рећи, да се оно што чинн науку науком састоји у овоме: под оваквим условима, утичи овим средствима, па да се стеку овакве последице. Али како је од велике важностп и начин којпм се утиче средствима, то и п.ега треба имати у виду. Према томе у свакој науци мора бити ово четворо: 1. иредмет {појава, прилнка и т. д.) на који се' угиче; 2 средство којим се утиче ; 3. начин или метод како се утиче; н 4. иоследица — оно што се јавља као резултат свега претходног. У колико јс све то одређеније, У толико су и сами принципи поузданији, а у исто вре.ме н сама наука основанија. За онога, који не зна услове, по којима се решавају математички проблеми и по којима се долазп до аксиома, за тога математика није наука. Он ће, не познавајући нотребне услове, непрестано лутати и долазити до разних резултата, од којих ни један неће бити ослросветни гдасник 1891.

| нован на истини. То исто вреди и за остале науке. Опај, коме је непознато да јо ваздух узрок. гато ј се нека тела дижу у вис, мора сумњатн у приицип који вели: сва тела теже к земљи. Опај, који не зна који су условп потребни, те да се изврши извесан хемијских процес, чудиће се увек принцииима који владају у Хемији. Ово исто важи и за метод и за средства. Да се стску последице које се хоће морају се добро познавати и услови, и средства, и методи. Питање је сад: да ли су у Педагогији одређени и познати услови, средства п методи? С тим питаљем стоји у вези и оно које смо у почетку истакли: да ли у Педагогији има одређених принципа, да ли је Педагогија наука ? Нигде појаве нису тако многобројпе и заплетене као у човечјем животу. Безбројни су чиниоцн који делају на човека, који одређују правац његову кретању и начин његова живота. Под утицајем овако мпогобројних чинилаца збивају се последице које је немогуће прозрети. Педагогнја, ако хоће да буде наука, мора све те чиниоце да упозна, мора добро да их испита, а за тим да проучи услове п начин делања, те да се могу стећи последице које се очекују. Она, дакле, мора поставити сигурне принципе, ако хоће да важи као иаука. До данас она у том погледу није успела, нити има изгледа да ће икад успети Она није поставила ни један једини тачан и одређен принцип, сем ако се као принцип усвоји ово веома пространо и неодређено правило: Васаитавај, иа се надај усиеху. Ова тешкоћа долази отуда, што појаве човечјега живота имају особити карактер, који их одликује врло јако од појава друге врсте. Утицатн па човека, на његову духовну страну, није то исто што и утицати на какав предмет који је без жнвота. Човек има свести, нма своју вољу, а и једно и друго отежава да се под извесним условима збивају извесне последице. Кад дејствујемо на какав предмет, онда се он креће под утицајем нашега делања, јер немани свести ни воље да се том утицају одупре. Овп утисци не остају у њему, већ само делају на њега за неко извесно времо. Са свим је друкчије код човека. Сваки утисак оотавља траг у њему, у његовој души, и ствара му свест. Тиме он тече искуство, које јако смета да један иети утицај проузрокује једну исту последицу. Ова се искуства у њему веома разиолико комбинују, и у 55