Просветни гласник

1

59*

ЗНЛЧАЈ ТЕОРИЈЕ ТАЛАСЊА

467

би се с малим застајањем пела све до данашњег дана. Јер чим је Галилео показао начин како ваља обделавати Физику, ироналасци у тој науци ређају се врло брзо једни за другим. Ренв Декарт (Кепе БебсагЧез, 1596. —1650.) постави се за вођу Галилеове школе, п врло је миого допринео својим философским и физичким радовима, да се ексиериментални метод што јаче утврди у науци. И новија је Физика имала свога Аристотела;тојеИсакЊугм, (Ке\у(;оп, 1642.—1772.). Он је својим савременицима више био познат као Физичар ио као астроном, а данас његово име опомиње одмах на његов закон о гравитацији, јер од физичких радова мало их је, који би имали више но историјску вредност. Својом теоријом боја и емисионом теоријом светлости (на коју ћемо се доцније вратити) стекао је био Њутн толики ауторитет научни, да је за време свога живота, а и читавих сто година после своје смрти, био оно исто што је био Аристотело за цео стари и средњи век. И после Њугнове смрти опажа се један мали застој у физици , а узрок му лежи у врло великом ауторитету Њутиовом. Питање, на коме је Њугн изгубио свој велики аутеритет у физици , било је питање о природи светлости. Њутн је учио да је светлост Фина и немерљива материја, која истиче на све стране из тела што светли; Хигенс. холандски физичар, држао је да светлосх није материја, већ да јој је узрок таласасто кретање етера. Обе су хипотезе у прошлом а и у нашем веку имале својих присталица. И као год што је експеримеиат помогао Галилеу да обори кроз читаве векове укорењене нетачне спекулације Аристотелове, исто је тако Фраицуски Физичар Фуко (РоисаиИ, 1865.), експериментом о брзини светлости у ваздуху и води изнео последњи и дефинитивни доказ, да светлост није матернја већ кретање.

Како посматрање, којим су се служили научарп од најстаријих времена, тако исто и експерименат, без кога се од Галилеа на овамо не може замислити никакво испитивање природе, служе да се извесној проу-

ченој природној нојави нађе закои, који њом влада. Тако одређен закон мора бити правило без изузетка, и по њему се морају управљати све појединости у некој по1ави. Ако то не буде, закон је неистинит, рђав или сувише скучен, и мора се заменитп другим потиунијим. Тако, например, изучавајући однос који стоји изеђу времена, пута и брзине код једнаког кретања, пашао се закон, да је пређени иут сразмвраи трајању кретања (8 = с 1). Исто тако, код једнако убрзаног кретања ностоји закон да је иут

сразмеран квадрату времена 8

а1г| = Г7Ј

и т. д.

У врло много случајева, извесне, на нрви иоглед различие, природне појаве, показују међу собом неку сличност, и њихови закони стоје међу собом у некој извесној вези. Онда није тешко увидети како ти поједини закони истичу из једног општијег основног закона, који се врло често не може непосредно наћи. Тим основним законима природним теже сва наша испитивања природе у огпнте, а физичких појава на по се. На пример: законити односи, који стоје између слободног падања тела на земљииој површини и кретања месеца око земље; закон о елиптичним путањама иланета, комета и двојних звезда; закон који управља приливом и одливом, као и многи још други слични закони и законита дејства и утицаји, могу се сматрати да проистичу пз једног општег и основног закона, и то из Њутновог гравитационог закона, по коме се сва небеска тела међу собом нривлаче сразмерно својим масама а изврврнуто квадрату одстојања.— С друге стране, познато је, да се трењем два комада дрвета може направити ватра, да се трењем нена мазане осовине код кола може она усијати; исто тако се топлота може произвести ударом, јер вешт ковач може усијати клинац самим ковањем, а такође и притиском, јер се ле,д топи кад се јако притисне. Обратно томе, нарну машину креће топлота; сунчева топлота креће ваздух, а он опет креће све врсте ветрењача на суву и лађе на мору; сунчева тонлота испарава воду и подиже је у висину, одакле иадајући креће све врсте воденица и турбина и т. д. Како код нретворања рада у топлоту, тако и код нретварања топлоте у рад нашло се, да то увек бива по једном извесном сталном од-