Просветни гласник

НАУКА И

НАСТАВА

кама њиховим. Наследник политичке моћи ; Феудализма био је владалачки апсолутизам, ' докле је буржоазија одузела племству екоиомну моћ — давши неиокретној имаовини њезин прави значај. Буржоазија је била још немоћна да узме од племића и политичку и правну моћ, већ је то учинила у Француској револуцији. XI., XII. и XIII в можемо узети као цветање моћи Феудализма, XIV , XV. и XVI. као опадање Феудалне надмоћности, XVII. и XVIII. — као векове аисолутизма владалачког, а последњи деценијум XVIII. и XIX. в. као век владе буржоазије, најмоћнијег сталежа. Социјални систем и умни развитак једнога народа одређују и политички облик удружења, хоће ли бити монархија, деспотија или република и т. д. Али ма какав био политички облик удружења, увек морална страна његова зависи од најмоћнијег сталежа у друштву. Природно је да је и монархиски облик Јевропе у средњем веку зависио од моћи Феудалног реда људи. У колико је Феудализам био јачи, у толико слабија политичка моћ монарха. Отуда и монархија средњега века нема тип праве монархије, већ Федерације самосталних вазалија, на челукоје стоји владалац као (( првимеђу равнима ,) . Феудализам се, дакле, развијао на штету монархиског принципа. У својим територијама Феудоли су имали сву политичку власт. Природан је, дакле, био антагош.зам тих двеју политичких моћи — Феудалне и владалачке. Интереси монарха слагали су се с интересима буржоазије, да се Феудалима одузме надмоћност. А маса, која је била притискивана несносним теретима Феодалним, а нарочито после наглог напретка трговине у XIV. и XV. в., и доцније после проналаска Америке, када никоше нове потребе а извори осташе исти, била је противу Феудала. Сељачки покрети у XIV., XV. иХУ1. в. у Француској, Енглеској, Немачкој и Маџарској то су протести масе противу грдних терета Феудалних. Дакле, историским развитком јевропског друштва припремљен је пад Феудализма. Кроз читава три века водила се борба између краљевске и Феудалне власти — принципа монархиског и принципа Феудалног. На послетку је монархиски принцип остао победилац. Феудализам, некада бедем сигурности, сада је постао оиасан по

ред и сигурност у друштву. Политичка власт краљева била је илузорна и немоћна да стане на пут негхрестаним крајинама. Сваки је желео, да се учини крај непрестаним ратовима, сваки је жудео за миром, сваки је волео и јарам једног но безброј њих, снаки је волео тиранију једнога но гиранију толиких Феудала, сваки је волео више апсолутизам но анархију. После такве анархије апсолутизам је био историска потреба у развитку јевропског друштва. Апсолутизам је био политички израз културног стања Јевропе, онако исто гхотребан у развићу, као што је болест организма известан ресултат поремећених Функција, вели Хелвалд. 1 ) Апсолутизам је дочекан с одобравањем и надом, јер је носио мир. I/ ешрјге с'е.ч1 1а рајх — има доста истине. Још од првог Капетинга одпочела се борба монархије с Феудализмом. Луј XI, (1461.—1883.) највиднији је представник те борбе. Он је створио национално јединство Француске и иоткопао Моћ племству. Од Карла Смелог узео је Бургундију, а присајединио је Француској и херцештва: Бургоњско, Мен, Анжу и Прованс. У Шпанији је Феудализам изгубио своју моћ под Фердинандом Католиком и Изабелом, за владе кардинала Јименеца. Узалуд су се Толеђани бунили под Падилом, ипак је краљевство наследило Феудализам. Наследник политике кардиналове био је Карло I. (V.) и син му Филип II. У Француској после Луја XI. беху најенергичнији борци монархиског принципа Франсо-а I., кардинали Ришеље и Мазарен, те је после њихових успеха мирно могао Луј XIV. да се хвали: 1'е1а1; с'е8(: то1! У Енглеској апсолутизам дигао је главу тек после војне црвене и беле руже, када изгибоше толики племићи. У Немачкој се централизација апсолутизма није могла да изведе онако као у Шпанији, Француској и Енглес.кој. Узрок је томе: множина самосталних владара повећих државица. Буржоазија, дакле није била наследник политичке моћи Феудала —- већ владаоци. Буржоазија још не беше моћна да то учини, нити би је маса помогла. Протекла су још читава два столећа, док је то учинила у Француској револуцији. А дотле пак XVII. и XVIII. век беху доба апсолутизма. ') Хелвалд II., стр. 469.