Просветни гласник

154

радом савлађује своје рођене духовне недостатке, долази до највиших региона науке, — а при том је тако скроман, да свој успех дели са својим друго- | вима, у беседи, која је својом простотом и својом отвореношћу готово јединстчепа. Ну боље, чујмо њега самог! «Ја сам данас обасут почастима. Поглавар моје отаџбине претходио је у том, а за њим други јевропски суверени, а с њима и президент Француске републике, указали су ми почасти, чије спољашње знаке можете на мени видети. Ја не знам, како о свему овоме да мислнм; осећам, да вам дугујем благодарност, а ни сам не знам како се то овако стекло. «Ја бијах болешљив дечко, нисам се могао ни играти са својим вршњацима, па сам био упућен да се сам самцит забављам у својој соби. Тако знам да сам се као дечко много играо с дрвеним играчкама, и тако сам добио своја прва опажања о просторности. Био сам у својој принудној усамљености радознао, или, како се то дапас каже, нервозан, Ну у мојој жудњи за сазнањем имађах једну препону, која је била у основу извор моје доцније делатности: имађах рђаво памћење, а на име за знање, које није у вези. Но невољи сам и схватао граматичка правила, али с мењањима к изузецима беше зло. Од мене не би могао постати ни историк, ни филолог . Прво, што ме је мамило, беше геометрија; овде беше сазнање у вези једно с другим; то сам могао савлађивати. Моје памћење беше довољно за знања која су у вези, и чим сам ухватио везу, могаше нешто бити. Вио сам у стању да задржим и дуге спевове, где ми слик беше од помоћи, али и то оне, где беше унутрашње везе; било је времена, кад сам имао у глави три књиге Одисеје и Хорацијеве оде. Некако сам био упућен на поезију, а у љубави према њој укрепљавао ме је отац. Он беше одушевљен човек, који је ишао уз Фихтеа, који је и у два маха с добровољачким стрелцима улазио у Париз, и беше сачувао у себи одушевљење за оно велико доба, а његови идеали, уз одушевљење за песничку уметност, прелазили су и на нас, ученике његове. (Хелмхолчев је отац био наставник гимназије у Потсдаму). У ието време, бпо је он и Фихтеов ученик у философском погледу, приврженик трасценденталног идеализма. Много је са мном ишао у шетње, а и у друштву једнога пријатеља, једног Хегеловца. Ја сам слушао многе филосоФске дискусије оба ова човека и, ни сам пе знам како, ја сам дошао до властито одлуке, која је веома била различна од философијс могд оца. Ваља да с тога, што сам веома био склон стварности, а нобуђен лепим пределом нодздамским. Стварност беше крајња мета мојих мисли, и тако изабрах свој

властити излаз између Фихтеа и Хегела, и рекох сам себи : стварност се мора разумети. Доцније дођох иа Физику, која стварност у Форми закона представља, и ту беху моје подобности погодне, ту нађох полаз и везу за савлађивање недостатака мога памћења. Оад сам ја сам себи саставио властиту теорију : кад чпје памћење задржава само оно што је у вези, то, најпосле, мора преостати оамо оно што одговара, закопу. То се подударало од прилике с мојим искуством. Тако дођох зарана на Физику; већ у гимназији сам се много њоме бавио. Врло често сам седео у разреду, с Цицером пред собом, који ми је страшно био досадан, а под столом сам, на хартији, пројектовао оптичне инструменте. Радо бих био штудирао Физику, али она је важила тада као »бесхлебна« наука; мој отац мпшљаше, да ја морам да гатудирам медицину, која сем тога беше традиција наше Фамцлије; један стриц оца мога беше знатан лекар 1 ). »У медицини познадох природне Факте на пространији начин, но што би то био случај у самој физици ; она (медицина) ми је у том погледу била врло корисна. Ја сам се поглавито био дао на физиологију, којој нас је учио тада славни Јоханес Милер, који је и на мене, као и на моје тадашшо школске другове Дибоа-Рајмонда, Врикеа, Лудвига, Вирхова, имао неизмеран утецај и одређивао правац наших идеја. Медицина беше за нас од велике користи, с једне стране пространим пољем опажања из природе; а сем тога било је истраживање истине и закона, по којима се појаве врше, наручитије, пошто се наметаше и у самом практичном раду, који не трпљаше одлагања. Ово имађаше велики утецај на моје доцније развиће. У осталом ја идох, на свој особен начин, п даље, и тражах да и у физиологији утврдим важност Физикалних појмова. Ту наиђем — како већ млади људи прво дочепају оно што је најтеже — на проблем животне силе. Тада је вредила још Шталова теорија, по којој се пст11на допуштало да у живом телу управо дејствују Физикалне и хемијске силе; али се мишљаше, да слободан размах тих сила изазива трулеж, и да се ова уздржава особеном животном силом. Стало ме је дугог времена, док сам основну погрешку овог назора иронашао. Рекох себи: кад та животна сила може да обустави нриродне силе, зашто да не би она могла да укине тежу? А ако би она то могла, ') Иитересно је пратити родослов немачких научењака иа и Хемходчев. Отац наставнив гимназије, стрид очев знатан лекар, а у Фамидији им је медицина „традиција", — и онда није чудо, што и научност некако ирелази у наслеђе; а код нас? Ма да се ми радо ионосимо како смо »из опапака", наши нотомди без сумње ће радије наводити порекло слично западњачкам пресдтавнидима науке и вештине.