Просветни гласник

ВАСПИТАЊВ ИЛИ ДИСЦИПЛИНА

615

да се мало пажње поклањало васпитању, и онда каб и сад, огтет се морало увидети, да без реда пе може бити ни успеха у умном образовуњу. Отуда је и поникла потреба, да се пропишу извесна нравила, којих су се дужни ученици придржавати и у школи и ван школе, ако не желе да се, ради својих погрешака, подвргну разноврсним казнама. Помоћу ових казана одржати ауторитет и правилима којима се ујемчава ред и наставницима, значило је и значи васпитавати омладину. Право васпитавање истисла је и потпуно заменила дисциплина у своме најужем значењу. А од овакога схваћања и дисциплине и васпитања разуме се да није могло бити добрих резултата, али то још никако не значи, да се правилно схваћеним и добро изведеним васпитањем не може ништа и да га, нрема томе, треба и избацити из школе. О свему овоме ће, у току ове расправе, биги оиширнијега говора. А за сад да напоменемо само, да је и ова дисциплина у ужем смислу у разним земљама, па шта више и у разним заводима у једној истој земљи, различно схваћана и на делу извођена; правила и казне дисциплинске негде су биле строже негде блаже, негде им се обраћала већа а негде мања пажња, према томе, како су поједини наставници схваћали и свој позив и задаћу школину и свемоћ оваке дисциплине. Већина је, верна наслеђеним традицијама, дисциплини овако једнострано схваћеној, одвојеној од васпитања, приписивала велику важност, тврдећи да без строге дисциплине нема ни реда, ни успеха па ни васпитања. Мањина је, на против, говорила и говори, да има спла других и бољих средстава, да се подстакне и подржи пажња ученикова, а избегне непажња, главни извор школских изгреда, да се развију осећања дужности и иривикне ученик схваћању и поштовању законитости ; ова нам средства казују психологија и педагогија, те им с тога баш и не треба превиђати оправданост и губити из вида, да су то једина права средства, која воде истинском васгштању, и т. д. «Дете не треба да има своје сопствеие воље говоре представници строге дисциплине противу овога мишљења мањине; оно је дужно слепо се покоравати захтевима родитеља, учитеља и у огхште старијих од себе. Заповест наставникова мора њему битинај-

виши закон, коме је оно дужно покоравати се без и најмањега размишљања. Безусловна иослуишост то је главна, једина и неонходна погодба васпитању. Васпитању и јесте крајњи смер, на место неразумне воље детиње поставити разумну вољу наставникову.... Усиљавање детиње, да преодоли својој рођеној вољи и потчини је туђој, развија у њему моралну снагу (!) Тако се у његовој души буди прва изјава моралности, прва морална борба, а од ње се тек почиње прави човеков живот. Непрестаним вежбањем у овој борби снага његове воље јача, те оно после, када се васпитање сврши, постаје кадро покоравати се самоме себи и извршивати, што разум и савест од њега захтевају." 1 ) Нисам ове речи исписао, да им оправданост одмах, на овоме месту, обарам, него само да иокажем, како је већина схваћала, дисциплину и чиме је то своје схваћање поткрепљавала. Кад се ово зна, није се тешко домислити, каква је важност прописивана строгом испуњавању прописаних правила и воље наставникове и са каквом су строгошћу кажњаване све погрешке нротиву ових правила или наставника. Друго је питање, колико је и како је оваква дисциплина одговарала задатку, који јој је неправедно иостављен ; на њега нам даје доста правилан одговор незадовољство са резултатима школовања баш у овом васпитном погледу, ради којих је и изашло ово питање о васпитању на дневни ред. Да бисмо их доцније могли аналисати и објаснити, нужно нам је, ире свега, знати извор оваком једносграном, непотпуном и погрешном схваћању васпитања у средњим школама. Сазнавши њега, лакше ће нам бити погодити прави пут, који истини води. Из свега што је довде говорено очевидно је само то, да школа оваква каква је, судећи по често помињатом незадовољству које се противу ње диже, није одговарала и не одговара потребама друштва, у којем је поникла и ради чијих потреба и постоји. Кад се ово зна, лако је наћи правилан и истинит одговор на иитање: где је узрок свему овоме ? Према свему досад наведеном, тај се одговор тако рећи сам собом казује. При одређивању задатка школина •) Зедерхолм (М. Сборникг, XIV., 38 — 39) цнтат у Доброљубова, Соч. I., 202.