Просветни гласник

80*

ВАСПИТАЊЕ ИЛИ ДИСЦИМ .11ША

Допусти ли се пак у наставника могућност повођења. како се онда може јамчити за безусдовну непогрешност његових поступака према детету ? И зар онда није боље привикавати још од детињства ученика разумноме расуђивању, како би он умео и могао, што је могућно раније, неићи за нашим заповестима, ако ми заповедамо рђаво ? «И у умном се ногледу тако псто траже од идеалнога наставника : јасност, сталност и непогрешност у убеђењима, врло високо, свестрано развиће, опширна и разноврсна знања приведена у потпуну хармонију са општим принципима. Сама природа његова треба да је много више од природе ученикове у свимапогледима, Иначе, штаће изаћи, ако се наставник буде, на пример, одушевљавао Державином и приморавао ученика да уче оду Бог, а ученику се већ допао Пушкин, а ода Бог му изгледа као потпуно неиојамни скуп речи ? и т. д. Ту је већ штетна безусловна послушност!... «На тај начин идеални наставник, који не жели да му ученик расуђује и убеђује се, већ захтева само, да га слуша, треба да је приправан одговорити на сва питања, која могу потећи од ученика, оценити сва мишљења и накључке, који се могу ма кад створити у памети детињој. Оамо на тај начин он може имати, још како тако, некакав васпитни утицај без насиља над детињом природом. А уз то он треба да има снаге водити ученика верним и најбољим путем на свакоме пољу, за које ученик покаже способности. Не узмогне ли се прихватити тога, значи да још ни сам није приправан и развијен руководити другима. А кад је то тако, то и нема гхрава захтевати, да га ученици безусловно слушају. «Ну, ако најзад и допустимо, да наставник може стајати више од свога ученика у сваком погледу, то опет ни у ком случају не може стајати више целе једне генерације. Дете се сирема да живи у новој СФери, прилике његова живота нису већ такве какве су биле пре 20 — 30 година, када се васпитавао његов наставник. И обично наставник не само што превиђа, већ просто не појима потребе новога времена и сматра их као неумесне и апсурдне. Он се стара да у ученику развије појмове, утврди правила, којих се сам држи : старање са свим појмљиво и природно, али опет у многоме

штетно, јер врло брзо доводи до стешњавања сопствене воље и ума детињега. Из тога излази, да се природно суђење у васпитаника развија спорије, осетљивост и схватање појава и погреба живота и друштва у коме живи понекад се са свом угушују старим иредрасудама и мњењима, на веру усвојеним у детињству од наставника. Такво је васпитање без сумње непријатељ свакога усавршавања и успеха и води мртвој непомичности и застоју. .. љегов се утицај опажа не само на појединцима него и у целом друштву. «Да видимо, каква је психолошка последица таквога одрицања од своје воље код деце «Г1регпоставимо у почетку идеалне наставнике. Њихови су утицаји увек од вредности и доследни, увек одмерени према ступњу духовнога развића детињега ; њих деца највише воле и поштују. Претпоставимо да такви наставници захтевају од деце безусловну послушност, а не разумну . Шта из тога излази ? «Даје се заповест; дете је извршује без приговора ; њега за то хвале и награђују. Али у самом поступку нема ништа достојно награде — дете је извршило заповест одмах, што му се то учинило потпуно природно, што је то била сагласно са његовом жељом ; зашто га хвале ? Очевидно за то, што слуша. «Даје се друга заповест ; ученику се она не допада, он налази да је неправедна, неумесна и он то исказује. Њему говоре да слуша, а не да расуђује, и љуте се. И он се по невољи покорава. Али мисао да је имао право остаје у њега у свој снази ; зашто су га, дакле, грдили ? Очевидно за то, што није слушао. «Такви се случајеви понављају често и у души се детњиој мало по мало гаси осећање правде, поштовање разумнога убеђења, а на његово место долази слепо покоравање ауторитету. «Доцније, рећи ће те, када ученик постане умнијп, сам ће појмити, како су разумне биле заповести наставникове. То и бива често, нема сумње, и то је врло добро, али само за наставника, који на тај начин стиче себи више поштовања — али никако не и за ученика, на кога таква баш открића имају савршено противан у гицај. Увидевши