Просветни гласник

ИСТОРИЈА ВИЗАНТИЈЕ

641

тако би једног одбили суревњивошћу другога, па би сами остали господари од вароши. Међутим страсти се распламте у вароши, и протосеваст Метохит са невим грађанима из Солуна, бацајући сву кривицу одметања од пмператора на Апдреју, позваше истог императора у помоћ, да Срби варош не освоје. Цар (Душан), који је онако био пздашан, том приликом ппје никакво благо штедео. Колико је давао и расипао, толико је обећавао странци малолетног императора зилоћанима (ревноснима), који су радчли да се варош преда Србима. Ту се тицало Солуна, па кад би га задобпо, обилато би се наплатио н умножио би освојепе вароши још једном великом грчке царевипе. Из дана у дан зилоћани су цару све више приврженика текли, и већ се у вароши почела јавно правдати смерана предаја тиме: што је цар већ владао целом облашћу, памујеумоћи било да их оиседне и зло им учини, иди добро, ако му се предаду. Цар је заиста опаса војском и отежа протовестијару и грчкој странци да гоне српску. Оисада је сваким даном постајала све ужа и ужаснија и додпЈала је оисађеном народу тако, да је предају Србима сматрао као спас свој. Великаши, видећи да су Солуну дани избројени, писаше имиератору, молећи га да гладном Солуну што ире у помоћ прнтекне, јер су му залогаји већ домерени. Император, више из обзира популарности п угледа свог, него ли из жел>е да се опет баци у ратне авантуре и стратегије, постара се да се Солун не изгуби. Писа дакле Солунцнма, да се противе издајицама н да не очајавају, док он не дође, а доћи ће што пре. Писа и своме зету Орхану за помоћ, коју му с места посла у 20.000 коњааика под заповедништвом сина му Сулимана. На пролеће дакле император посла сву ову а и иешто грчке војске у Солун под својим сином Матејом, да не би Турци, предвођени својим старешинама, пустошили као прошастог реда, земље, којима су имали прећи, а сам намеравао је упастп у српске земље, пошто би оставио младог императора Јована у Солуну, па да „помоћу Бога (гл. 16.)" потражи од цара рачлога не само о опсада Солуна, него п о осталој Маћедонији, Тесалији и Акарнанији, које су области Срби били освојили, док се Андроници међу собом и са Апокавком о првенству отимали. Али овај план није се нп почео примењивати, а Турци, опозвани Орханом због унутарњих потреба у Азији, остава Матеју; а Матеја, оставши сам, расиусти готово и осталу војску, недовољну да се са српском иред Солуном мери. Император, дознав о свему а неумејући да се друкчије повјросветни гласник 1892.

могне, киван се упути морем Солуну. У српској вароши АмФипољу') био је онда управитељ Брајан, добар пријатељ императору од његовог бављења у Србији. Једне ноћи седе император у чамац и оде у Амфипољ Брајану на договор. Брајан му се представи као пријатељ и обећа му, да ће се у свему управљати по вољи и упуствима његовим, док се споразуме и са осталим пријатељима његовим. Зором император остави Брајана у највећој тајности и позва у помоћ 22 турске лађе, за које му Брајан каза да се на Струму навезле да арају. На тим лађама император у друштву императора зета доилови у Солун, где затече странке у најљућем раздору. Онда он отера из вароши најжешће зилоћане, а умереније удали у Византнју. Цар Душан, који беше до самих капија допр'о, услед омањих сукоба испразни градиће око Солуна, а за кратко време и сву околнну. У томе дође пмператору један чобанин из околине Бера, по имену Марзелат, да се тужн на Турке што су му били отелн сина и одвели незпано куда. Император дозове насамо чобанина и обећа му да ће му нронаћн сина, ако му буде на руцн н ри освајању Бера, да му т. ј. намести лестве на бедемима. Чобанин оде весео говорећи, да му од тога нпшта лакше није било, јер Је са дружином, коју би такође наговорио, чувао говеда најсилнијих великаша српских из Бера, па су ноћпвали близу неких бедема, које није никаква стража чувала. Тада император заповеди, да се војска на турскнм лађама те исте ноћи навезе на реку Бистрпц,у (АЛкххџшу), па да чекају док се и сам не снабде коњма и не дође с војском сувим. Што се Бера тиче, то је била варош и град у потпуном смислу. Још краљеви срнски били су у њ уселпли пе само народа, него и властеле, јер је била тако изобилна, да ничим, што чини једну варош срећном и цветном, није оскудевала. А кад је цар Душан освојно, отерао је, пстива, војску и сенаторе грчке; али бојећи се буне заменио их је својим перјаницима и својом властелом. По величини била је огромна, а цар је украсио и са два граца (акропоља), од којих један поред царске назване капије, био је довршен и поседнут Германцима; а други, који је изгледао као варошица поред вароши, није био довршен, јер је требало одсећи део старе вароши па га зидовима оградитн. На свакој великој кулп, којима је тај велелепни градац украшеп, нодигао је по три кулице, а сваку је кулу раставио двоструким грудобранима једнаке дебљине, да би се у нужди могло лако прећи из г ) Ово је иста варош која се у Пелопонијско рату спомиње.