Просветни гласник

КЊИЖКВНЕ ОБЗНАНВ

659

Р. Ј. ОдавиИ, бар за сада је много бољи као преводилац, него ли као ориђинални песник. Ну, избори преведених песама С. Ј. Надсона (Снови, св. за јануар и Фебруар, стр. 239- 243; Пророче дођи, св. за април и мај, стр. 63; Реч, иста св., стр. 76), једне Л. Осииотћа-Розентала. (Лабудска песма, св. за децембар, стр. 50) и једне Јули]е Жадовске св. за април и мај, стр. 47), показују онај суморни, очајнички, клонули песнички правац, који се, као што видесмо, преводиоцу допада. Требало је назначити, јесу ли ово преводи с ориђинала. Исто тако су већином пуне очајања и туге песме у преводу С. Д. Мијалковића (Никад више..., по Кемферу, св. за јануар и Фебруар, стр. 270; Мила, од Рудолфа Баумваха, св. за јуни и јули, стр. 564 — 565, и Мади мртвац, од Кловиса Хига, св. за октобар и новембар, стр. 400—401). — Преводиочев је језик добар; ну, и овде се не зна, је су ли песме преведене с ориђинала. Алекса Шантић, из Мостара, добро је препевао једну песму некога немачког песника (Роб, св. за август и септембар, стр. 218 — 219). Од ориђиналних епских песама налазимо само две др.-а Николе В. Ђорића (Војвода Јакша , за опсаде Цариграда), св. за април и мај, стр. 161—175, и Севдалија Јово, св. за јуни и јули, стр. 385—387). У сиеву Војводи Јакши опева се, како војвода деспота Ђурђа Смедеревца, Јакша, као савезник турски у опсади Цариграда, открива сваку турску тајну грчкоме цару Константину, и најпосле с војском својом (са Орбима) прелази на страну Грка, напада на Турке и гине. Поред овог главног јунака, истиче се Теодора, кћи цара Константина. — Оиев не краси, што песник казује, да се Теодори у сну јавио св. Ђорђе, те јој казао, да ће он «цара избавити и хришћанство свију јада«, само „животом својим она мора цара искуиити", као ни оно тумачење овога сна од стране цара Констатина; јер она је погинула, а хришћани су ипак побеђени, па је и Константин погинуо. Изгледа, да је она нехотице убијена стрелом љубавника јој, Јакше, с тога, што га је заволела, те тиме се замерила св. Ђорђу. Такво што не да се правдати, као ни то, што се помињало, да је њена пропаст зарад спаса хришћанства преко потребна била, и најпосле ни то, што се вели, да се »небо разгњевило® »на честитог Константина* с тога: »што за Ђурђа светитеља земаљскога узе сина«, што Теодори онај сан «неверно» растумачи, и што је »назначи« за невесту Јакши! Дакле, Теодорином сну није овде било ни мало места. По што се за њу каже, да: „тако хтеде вечна правда, да

пре свију мора мрети«, с тога: »да не гледа веље јаде, погибију цара свога и свршетак Цариграда...« — она је могла погинути од руке Јакшине, без и каквог уплетања помена о св. Ђорђу, те тако би смрт била са свим природно протумачена. — Појезија је пуна тихих, нежних звука. р Спев је прилично велики, — већи и бољи од ма које ориђиналне лирске песме, што је Отаџбина ове године донела. У другој, много мањој, песми: Севдалија Јово и материно злато казује се, како Севдалија Јово, не уловивши лова у гори, хвата иза заседе лепоту девојку — »материно злато", која га је очарала; али, кад је хтеде пољубити, она му се истрже из руке, те побеже, подсмехивајући се, како је из руку испустио. — Појезија је врло нежна, нежнија зар од оне у поменутоме спеву пишчевом. Од превода, ове врсте појезије, налазе се два. — Прва је од реченога др.-а Николе В. Ђори&а: Ана, шведска скаска од Н. Ленау-а (св. за јануар и Фебруар, стр. 299—305), у добром преводу, по идеји и обради много боља од досле наведених Ђорићевих песама; а другаје, величином много мања: Икона (св. за август и септембар, стр. 25 — 27), песма, коју је, »по једном драмском одломку Фридриха Хебела«, лепо спевао др. Милан Савић, ну, која се с првом, ио обради, не може мерити. Од ориђиналних приповедака, Отаџбина је ове године донела шест састава, од којих један није завршен. Карактерно је, да не налазимо онолико разних радова ове врсте од млађих познатијих приповедача, као што се то нађе у по којој ранијој години Отаџбине, што је тим значајније, кад се узме на ум, да је исти часопис целе ове године плаћао хонораре својим сарадницима. — Сем две приповетке познатог нам приповедача Симе Матавуља и др.-а Милана Савића, ту је много мање познати Хајим С. Давпчо, и досле незнани приповедачи: Владислав Рибникар и др. Милан Шевић; а од старијих не чујемо ни гласа. Међу поменутима, без сумње, на првоме месту стоји Сима Матавуљ са својим Нововерцима, па за њим др. Милан Савић, са својим Дашом "Бонићем, а на последњем др. Милан Шевнћ с Мојом Љубицом. Изузевши Дашу Ђонића, међу овим радовима, најаећи обим заузимљу Нововерци, који броје 19 лиета, а најмањи Моја Љубица, која има 2 1 ј 2 листа. У приповеци Сиче Матавуља : Нововерци (св. за јануар и Фебруар, стр. 1 70 — 208) хтео се насликати карактер и вера »Нововераца® — „Назарена», који се, у колико је нама познато, почињу код нас више јављати од времена српско-турског рата (1876) у Обреновцу, за тим у Београду, а 85*