Просветни гласник

660

КРИТИКА и БИВЛИОГРАФИЈА

можда и по др. местима, и против којих су наше власти предузимале већином слабе мере, што у неку руку и није за замерку, особито кад се зна, да је верски Фанатизам, у данашњем столећу, у опште, а нарочито у Орбији немогућ. Димитрије Поповић, обућар, из Новога Сада, нововерац, прогнан из Новог Оада због своје вере, дошао је био са женом у Београд, и ту се неко време бавио, радећи занат, па је обратио у своју веру једног католика и једну православну, а по смрти своје жене Персе, кажњен од наше власти, одселио се незнано куда. Димитрије је главни јунак, изабран за огледало нововераца. У ириповеци се највише кроз уста његова казује, да нововерци верују у Бога и Христа, да не верују да је Христа родила Дева Марија, да не трпе крст, да исповедају како је црква свуд, где се двоје састану у име Христово, да не верују у чудеса јеванђелска, да миоле, како Христова наука не треба тумачења, да немају икона ни опела; да се не лече сами у болести, а примају лек само ако им се без њихна тражења даде, а то с тога, што је главно спасти душу своју, а не тело; да се скупљају на молитву и да имају неких побожпих песама. Ну, то није довољно, јер се не може знати: како мисле да према Богу Оцу стоји Христос; које св. књиге усвајају, а које одбацују; за што крст не трпе; какво је и да ли заиста постоји то место, на Новом Врачару, где се — како се вели — скупљају на молитву ; за што немају икона и због чега неће опела; какве су то њихне молитве на дому; какиа је оно проповед, што је Мита (исти Димитрије) држаше, и какве бејаху оне побожне песме? Ово је било преко потребно истакнути и протумачити, а могло се учинити у призорима у радњи, у којнма би Мита то исказивао, или у којима би Се то од стране другога кога посматрача цртало или напоменуло. Јер овако, ми знамо неколике чланове вере нововераца, а не знамо им узроке постања; језгро вере тамно је, те и целокупна слика њена доста нејасна. Исто тако, нисмо са свим на чисто, имају ли они какве своје црквене хијерархије; је ли истина, да је Мита био међ њима в као неки поп«, и да лн заиста имају свога „владику«; па ако је то, онда у чему се свећеничке дужности разликују од оних обичних верних, и у каквим односима они стоје једни према другима; јер, кад се износи слика ма које вере, или верске секте, онда је грешка муком прећи помен о свећеничкоме реду у њој. Према њихном веровању у Христа, можемо најиосле разумети и без коментара, за што се чисто држе и просто носе, због чега су благи и мирољу-

биви, и за што трпељиво сносе увреде, као и то, што неће ни за пару преценити, или више шта примити за свој рад, и што су милосрдни; али је требало протумачити, за што не једу меса, не пију и мало говоре, а уз то поменути и значајну црту: да неће да иду у рат. Већину главнијих одлика нововераца, писац је лепо изнео, у сличицама у радњи; ну, из свега се јасно види, да у плану приповетке није како ваља успео, а то за то, што није све најглавније верске одлике нововераца иставио, и оне већ изнесене довољно протумачио, чему је извесно узрок, или недовољно познавање нововераца, недовољно простудован сиже приповетке, или журба у писању. Димитрије је нацртан као сиромах, у свему честит човек. Нигде нам он, због своје вере, не изгледа смешан, већ на против, у више прилика, јако привлачи нашу симпатију. Тако на пр., од срца га жалимо, кад га пијани ковачки момак Јожи, безузрочно, подговорен од других, напада у његову сопствену дућану; а никако не можемо да му се смејемо ни тада, када му жену Персу на силу опевају, и када га доцније затвором казне, што је свећеника при опелу »пречио.® Карактер Димитријев нарочито се истиче, кад он долази у додир с проФесором београдске Богословије, „поп — Костом. (< Тада излазе пред нас два контраста, два представника разних вера. Истина, некако у први мах изгледа незгодно, што су по образованости врло неједнаки, те држимо за извесно, да ће Коста својим разлозима срушити верска начела Димитријева, или да ће бар Димитрија у његовој вери поколебати; јер, тако би по здравоме разуму и требало да буде, кад се већ оваква дебата на видик износи. Ну и тада, проФесорова победа не би испала тако сјајна, почем су борци, по духовној снази, са свим несразмерни, као што би то могло бити, да је која од главних нововерских личности дошла у сукоб с ученим богословом. Одмах у почетку, кад се упознајемо с професором Костом, он нам се не допада. Преко мере је сујетан; љути се и сурово одговара онима, што га из простодушности називљу „попом®, а не »господином проФесором»; меша у говору многе руске речи: „чорт"; »госпођи помилуј", „четверг", «пјатница. (< Јако је замерити, што је приповедач оваквог човека иставио као представника наше богословске учености, кад се зна, да је у нас учених богослова, који, ако не пишу и не говоре са свим правилно српски, опет не трпају у говору толике руске речи. На тај начин, дакле, професор Коста излази смешан, што је грдна махна оваквој приповеци .