Просветни гласник

778

НАУКА П НАСТАВА >

Зпд нм рече : „У пстпну, ја сам доста јак и пздржљпв, п иогу свакоме ветру па пут статп ; алп миш је п од мене јачп, рије ме п бушп тако, да је у стању да ме у рнзвалину претворп. С њпме пе могу да се мерим. Много бпсте боље учпнплн, кад би каквога мпша за зета испросилп, него лп мене.«

Тај савет примпше родитељп срцу, окапнше се славољубља и, дошавши кући, венчаше своју ћерку с једннм младим мишпћем.

И. Каменар из Нагасака. 1. Једнога дапа, за време највеће прппеке, туцао је камење некп каменар па подпожју стрме стене близу Нагасака. У један мах паиђе туда старешипа тога краја, ношен у угодној носпљци од четворице слугу п праћеп од многобројне свпте. Руља му начпни са страхопоштовањем места п поклонн се пред њпм. И каменар бацп свој алат, те полетп да тако велпком господпну ода почаст. Док је бпо погиуте главе пред њпм, мрмљао је сам у себи ово: „Какову заслугу има овај старешпна, да је тако срећан постао, а ја, у зпоју лпца свога, туцајући камење, зарађујем насушин хлеб ? Неправеднн боговп ! И ја сам човек као и он. Зашто не Дате, да ја будем Бунгпо од Нагасака ? Тада би мн бпло срце на мери." Богови му учпнпше по вољп. Пређашњега спромаха каменара иостави влада за старешнну града Нагасака. 2. Сада беше срећан. У свој околнни беше он првп човек. Био је охол и горд. Свп су га морали слушати. Али последњега дана свакога месецаморао је пћп у Кагоспму, резпденцију Дапмија од Сатсуие. У друштку са осталпм Вунгпма из разних градова примао је заповестн кнежеве, најоданије морао бп говоритп с њпме, и принетп му богате дарове, као: свилу, рибе, воће и новац. Толика потчињеност пије му се допадала, у срцу му би тсшко, беше огорчен, па за то рече сам у себп: „Која ми је вајда, што владам у Нагасаку, кад се дванаест пута сваке годнне морам понпзити у Кагоспмп ? 0 боговп! Смнлујте се на ме, саслу-

шајте ме ! Поставпте ме за Даимпја у провпицијп, па ћу бптн задовољан." И богови саслушаше га, Бунгпо од Иагасака постаде кнез од Сатсуме. 3. Сада бејаше срећап ! Цела провпнцпја . јспила је од његова погледа. Тек некоје дапмнје бте су прнспљеие, једанпут у годпни да у Једо крену, тамо да се поклоне велпком Сјогупу, своме сплпом владару. На сјајпом престолу додпрпваше чело њихово ћплпм, на коме беху свете ноге цара п господара. Једва се усудпше и погледатн златиу, сјајну столпцу, на којој сеђаше цар — господар. Што положај новог дапмпје беше тежп, то јаче куцаше његово славољубпво срце. „Какво је то весеље за ме, бпти преко целе године господар једпе провипцпје, кад при свршетку годппе морам лежатп код ногу Сјогуновпх, као најгсДш пас. Одузмпте мп, богови, звање, којпм сте ме одликовалп. СЈОгуп хоћу да будем! Дајте ми круну, п моје ће славољубље бити задовољепо." И на ту молбу смпловаше се боговп. Даимији од Сатсуме поклоннше царску круиу од Нчпона. 4. Сада беше срећан! На целом острву пико му не беше раван. Данмнје падале су ппчнце пред њим, као робовн. Ипак у Кпоту беше, далеко од хуке-буке светске, у затвореној налатн, Микадо, спн сунца, 1 ) духовнн господар Јапана. Као пеком падземаљском бпћу прпблпжпваху му се људп. Прнпосе му жртве, пале тамјан, певају хпмпе, а он седп, као бог, и погледа доле на земљу, где су гомиле нобожнога света, па онда баци поглед доле на Сјогуна, који лежи пред олтаром. А и узвишенн Сјогун, први међу смртнима, приспљен је везом верскнх одредаба, поклопптп се и пастп пред сином сунца. Као сени и даха, нестаје његова велпчппа пред Мпкадовпм божанскнм сјајем ! Бесно внкну боговпма: „Шта сте ми учинпли, тврдпце једне, кадјош увек морам припознаватп једнога, који је старнји од мепе ? Тпм начииом подстрекавате у менн само све већу и већу жељу н чежњу. Учиппте, да будем Микадо, оида ћу тек нматп вам за шго захвалптн!" Доброта богова још не беше псцрпепа. И овај пут прихватише његово тврдоглаво захтевање. Крвавом револуцнјом заузе Сјогун место Мнкадово. ') Бога.