Просветни гласник

100*

ДВЕ ЈЛПАИСКЕ ВАСНЕ

779

5. Сада бејаше срећаи ! Он постаде спн божјп. Нпко му сада нпје раван. Алп и оиа му моћ пе беше, како је мпслпо. Прпмајући од свакога молитве, беше затворен у златној таминцп, а већ се сматраше најпесрсћнпјпм, јер остаде човек са човечанскпм иотребама, пожудама п осећајима, а овамо играше улогу бога. Како бп га могао развеселити мпрас тамјана, певање химне и толике народне молитве, кад не имађаше слободе ! Вожанска маска. беше му иесаоспа без божанског бића. Тако ходаше једпога дана по хладу баште свога храма, снужден и суморан, и са сузним очима, погледајући иа небо, проговори: „Оче, ти облећеш земљу и море: смплуј се на свога оковапог спна ! Моја жеља, неће престати, док тебе не будем могао заменити." И опет му учпнпше богови по вољи. Изведоше га из храма — тамиице, и нреместнше га као сунце на плаво аебо. 0. Сада беше срећан! „Ја сам светло", рече охоло и задовољно. Ко може да ме помрачв ? Алн гле! На далеком хоризонту види се облак. С почетка иезнатан п мали, у брзом лету баваше све већп и већн, облпк му беше ужасан н тамап. Из очију сипаше ватру од љутине. Из уста удараше ужасна грмљавина. И само сунце стрепијаше. „Јао мени и моме светлилу! облак ће ме сатрти, победнти. Проклети да сте ( богови, проклети ду су и ваши дарови ! Иретворнте ме у облак. Ја нећу да буде ишта на свету јаче од мене!« Богови му одобрише молбу. Као тамни облак помрачи он сјајно сунце. Пред његовом сеаи нестаде сунчевога сјаја. 7. Сада беше срећан. У тријумФу летео је облак над површином земљином, кад се изненада уздигла

пред њим впсока тврда стеиа, све комад по комад распрштавао се, чим се догакао тврде литпце, н тако за час пестаде облака. „Стена хоћу да будем. Сгепа је јача од мепе!" Мудри боговп оиростигае по ново малоумпом човеку, којп нх је својом вечптнм потражпвањима већ до јаростп довео. Претворпше га у стену и поставише близу града Нагасака. 8. Сада беше срећап ! Као што ббсин бик дочекује на рогове свога пепрпјатеља, тако он дочекиваше облаке, те га ни сузе облака, као валови бурне реке, не умекшаше. Његово камено срце уживаше праву славу и весеље. Али гле! Шга се оио чује, шта оно непрестано лупа на подножју стрмените стене ? Тргне се нз свога заноса н задовољеног славољубља, и погледа на ону страну, од куда се лупање чуло. Каменар је то, неки спромах, којп је јаким ударцем тешкога будака откидао комад по комад од стене. „Има још једно бнће, које је н од менејаче. Сада тек впдим, да још нисал задовољан у своме потражпвању. Сунце је победно облак, степа је јача од облака, а од стене је јачн — о богови, смилујте се. начпннте ме опет — каменаром. Он је најјачи на свету I" — — * * * На подможју лптпце близу града Нагасака пробудио се иза дугога сна — каменар, и, заборавпвшн на своје славољубље, живео је од то доба, као спромах, срећно и задовољно. (Рае(1а§о§шт) С пемачког иревео Жил. Обрадовић.

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ Одговор критичару и преводиоцу. МоШ : „Нема без мане људске творевине.* Т. Флорннски: ГОжнне Славлне и Визант1и во второн четверти XIV в г ћка 1888. П. Срећковпћ: Историја српскога нарзда. I. 1884. Историја српскога народа. II. 1888.

Г. Флорински написао је критнку на прву моју књпгу „Ист. Срп. Н." и печатао у „Ун. Изв." Кнјев. Унпв. 1885. На другу је опет написао критику у Извјестијама Университетскпм, за јули 1888. Она критика на ирву књигу нреведена је на српски језик и печатана у „Н. Он. Б." 1885. Ову другу, иосле 5 годпна, превео је г. С. Новаковић и печатао у „Просв. Гласнику" за јуни 1892. Још ово. По издању своје књиге г. Флор. долазио је у Београд. У нрисуству г. Паљмова и