Просветни гласник

382

Ако и господш Мииистар дели ово мишљење, да се класична гимназија ие да у животу одржати ни иалијативним средствима, боље би било да се одмах, још ових дана, вратимо на стари наставни план, док се садашњи иовн не замени новим. Дубоко сам уверен, да се наставним плановима не подиже ниво интелектуалног напретка у земљи, али сам уверен и о томе, да је класична гимназија без класично образованпх и школованих наставнпка прави епз попепз, пука химера. Моје је дакле мишљење : 1. Да се наставни план класичне гимназије систира до оних времена, када се згодним наставним планом буду спремили нараштаји за Велику Школу, у којој ће се њеним питомдима предавати Филологија класичнпх језика са свпма помоћним наукама за те студије, — јер то није Филодогија, кад великошколац мора учити алФабет грчкога језика, а из латинскога језпкаеамо уме с муком да преведе неколико сарИа из Салуста, Цицерона, Вергила итд. 2. Да се место садашњег латинског језика (у I. разреду 6 ча.-ова, у II. разреду 5 часова) увећа број часова у I. разреду срмском језику и математици, а у II. разреду српском језику, рачуници (математици) а можда и ботаници. 3. Немачкп језчк да остане обавезан за све ученике нижих разреда. 4. Моралне поуке и краснопис да се по ново не заводе. Овим би се, ако се усвоји, много постигло још у овој, иначе доста крњој, школској годинп ; избегли би се тешкп заплети због слабе оцене пз латинскога језика на крају школске годпне, ако би ученик имао поред ње још и две слабе из друга два предмега, па још ако тај исти већ попавља разред; и најпосле, не бп се трошило узалуд време на нредмет, који се у тим разредима неће више учити. Бр. 124. б. априла 1893. год у Београду. Директор I. београдске гимпашје, ТЈ. Козарац. После подужег говора о овоме питању, Савет је поводом овога писма а на примедбу г. Л.озанића, да овај наставни нлан и није у свему план већине саветске, на предлог г. Ловчевића са 4 протин 4 гдаса (с гласом председника), одлучио: дз се

садашњи наставни план систира до увођења новог паставног планаIV. Прочитан је реФерат г. Момчила Иванића, проФесора, о књизи ,Алмасија", од г. Н. Крајинића — Сарајлије, који гласи : Главном Просветном Савету. Актом својим од 20. јануара ове год., СБр. 178, изабрао ме Главнп Нросветни Савет за реФерента о књпзи „Алмаспја", као што у акту Саветском стојп „од Н. Крајинпћа — Сарајлије", питајући ме; „може ди се ово дело откупнти од иисца и за какву би се сврху могло употребити". Натпис је нњизи: „Алмасија, прпповетка из жинота босапских бегова, написао Ризваи-бег Кулиновић. Београд. Штампано у штампарији „код Нросвете" 1892". Књпга има 54 стране на мањој 8". Цена је означена 00 п. д. Како ме у томе акту свом Савет пита: „за какву би се сврху ово дело могло откунити од писца ?" — остављено је мени да се домишљам сврси, којој би могдо послужитн ово дедо. И до сад сам имао част реФеровати Савету о књигама бедетристичне садржине, и питан сам: да ди се оне могу откупити за дар оддичним и врдо добрим ђацима? — Црема томе прво ћу одговорити, да ди би ту књигу требало откупити за ту сврху. Кад кажем да је ова приповетка кроз романтична, да се у њој прича о страсној љубави Једног „Србпна", уираво Србииа православне вере, и једне „Туркиње", управо Српкиње мухамеданске вере, и како је та „Туркиња" (Алмасија) побегда у погранпчпо аустријско месго са тим „Србином", па, прешавши у правосдавље, венчада се с њим, то је доста, да се јасно види, да ту књигу не би требало откуаити за аоклањање најбољим ученицима и ученицама. Али како кроз целу ову причу провејава нишчева тежња, да покаже љубав и сдогу између „Турака" и „Срба" у Босни, могло би се поставити питање: да ди би вредно бидо ову књигу, са тако лепом тежњом, откупити и растурити међу одраслије Србе обе вере у Босни и Херцеговини? Истичући напред под знаком навођења „Туркиња", „Турци", „Срби", ја сам већ казао шта су управо они, које писац назива тнм народним именима, — да су то Срби две разне вере. Не кажем, на жалост, да није у необавештеној маси српскога народа јоште популарно тако двојење