Просветни гласник

226

РАДЊА ГДАВНОГА

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

народу на чптање, о књижевним друштвпма данас у нас, о њнноме раду и ономе што би имало још да се пожели. За прнмер наводи Грчку, која је бпда наше судбине, па је много више од нас нзмакла у образованости. Из свега овога изводи кратак закључак: „да се и код нас што аре обрати јача тежња народ ■■ ном образовапу но до сада; да се у народу стварају аовољни услови за учење, да се заводе где год је могуЛе ове благодетне установе.... н, што је још најв(1жније... то је: да сваком, аа и нагием, народу треба створити иотребу рад које Ле да иде за науком..." А „кад би се п крај свију овнх установа нашао ипак п такав, који хоће пз лакомислености да пзбегава прибирање знања, онда морамо п мп, као и други што су учинплн, прибећи крајњем средству — арисилним мерама". У ове прпнудне мере рачуна ово: ,1. Посланик, кмет, одборник и у оиште ма какав часник оаги.тински, аа ни служитељ у оаштини, школи, и у свима државним заводима, не може бити ко није иисмен " „2. Служење у војсци олакшава се иисменоме, а ономе, који има знања да може што аре иолагати ироиисне исиите у војсци, томе се олакшава још више. Са извесном — иотребном — количином знања, о чем се иретходно уверава, служи место две године једну годину дана; ако је једногодац онда аола године» н т. д. ,3. Стуиање у брак, без основног знања иисмености, забрањује се". „4. Сваки (треба: нико), ко је иунолетан и који је дошао до ирава гласа, не може га уиотребити ако није иисмен „Сад.... ако и ми што пре не учинимо у своме народу оно, што треба и што можемо да учпнпмо, онда ће бпти кратког века наша борба, јер којн народ хоће да се у овој општој културној борби одржи, он мора и да ради, а ко ради п Бог му помаже". С овим се свршује ова расправа. Она нма 26 ппсаних листова збијенлјега рукописа но у прве, која има 24 листа. По томе, ова је расправа ц нешто већа од прве. Што је главно, она се није губпла у споредностпма, као што је у прве све пзлагање о постању данашњега уређења основних школа и разним одвојеним мишљењнма и резултату којп она даје, а што је изнело већу половнну расправе. Језик је у њој чистији и правилннји, а нсказнвање краће п јасније. Грешке су: „пожеливши"; „баве о питањима"; „код нас су до сад нокретадм многа питања" (место: У нас су до сад покретана итд.); „примене арема нашим.место: на наше прилике; , где да оде".

место: куда да оде; „ без да би се морали"; „отворимо ли п код нас" значи да смо поотваралп по другнм местима, по туђим земљама, само нисмо „код нас" (боље у нас); „јачи за науком"; и „да учинимо оно и све што можемо". * * * Ја сам се мало више задржао с пзлагањем садржине једне и друге расправе. алп то сам учинио што сам сматрао за потребио, за саму оцену саветску, а особито у овој прнлици, где је п награда расписана. Кад упоредимо сада обе расправе једну с другом, долазимо до овпх резултата. Обе су по велнчини приблилшо једнаке. У првој је већа половина отишла на увод, псторнју ц садашњпцу, те је зато главна ствар пређена кратко, површно н непотпуно. Друга је одмах ночела с излагањем главне ствари и зато је она много шпра, исцрпннја и потпунија. Прву као да је писао човек, који је јуче изпгаао из клупе школске, те, без свога пскуства и познавања жпвота народногаи његова развитка, само виче на „просветне управљаче", п то, нарочито, „досадање". Другу расправу као да је писао човек зрео, познавалац и наших и туђих прнлнка и одушевљеп борац за народно добро. У првој преоблађује тон неодлучностн: „ могло би се", „требадо би". У ДРУ г °ј је пречишћено шта се можеишта је добро, и говори се одлучно: „ми морамо" то н то да учинимо. У првој има и контрадикција: на име веће иисмености прописује се за ширење још више знања (земљоделскога, занатскога, трговачкога, индустрискога п грађанскога), а овамо се опширност програма наводи за узрок неусиеха п преддаже свођење основне школе (ниже) на три године. У друге тога нема. Ту се тражи од шкоде оно што она може да да, али се поред тога из лаже шта све још ван школе може помоћп ширењу писмености п образованости у народ. Моја ће одлука сада бити кратка и јасна. Да је министарство расиисало већу награду, ја бих предложно, да се прва расправа награди с мањом а друга с већом наградом. Но пошто је награда веома мала, ношто се овде пита само: која је боља,- то је извесно сада, да је то друга п да њој треба доделитп расписану награду, и ако би п њој имало што шта да се замери. 12. децембра 1893. г. у Београду. Главном Просветном Савету понизан «Г. Миодраговић, проф. уч. шкоде.