Просветни гласник

228

су се за то време други народи, налазећи се у срећнијим приликама од нас, мирно развијали и напредовали. Кад је Србе задесила погибија на тужном Косову, цветали су по западној Европи унпверситети у велико, а ми још ни данас немамо српског университета. Кад је наш велики и бесмртни песник нарицао: »Племе моје сном мртвијем спава, Суза моја нема родитеља, Нада-мном је небо затворено, Не прима ми плача ни молитве; У ад ми се свијет претворио, А сви људи паклене сатане.

Црни дане и црна судбино ! Еј, кукавно српство угашено —" , онда су код срећних народа миран живот и напредак струјали у највећем јеку свом снагом својом у све слојеве друштвене. Кад је ово овако, онда је за свакога појамно, да се ни при извођењу ових питања као ни других не сме превиђати историско искуство других, просвећенијпх народа, који су у своме развитку давно били онде где смо ми сада, а ми тек идемо да будемо онде, где су они давно били. Сва мудрост у томе је : 1. иризна.ти отворвно, да смо ми имали једаи скоро мртав авриод времена у своме ариродиоме развитку и ди смо за дужину тога иериода изостали у наиредовању од образованијих народа ; — 2. да не смемо игноровати тај мртви иериод, иа јурити наиред без икаквог реда и рачуна, да бисмо само стекли ираво, да нас Евроиа ирими у ред иросветних држава, као што смо до сада чинили с многим установама, које су варка и ништа друго ; и 3. трудити се, ио могућности, од сада, да се скрати и што брже надокнади ироиало време у том мртвом иериоду, користећи се ири томе туђим искуством, како би се увек ири нашем развијању и наиредовању могла догледати једна видна иољана, ка којој гредимо и којој кад стигнемо можемо рачунати, да смо се у главноме изједначили с наиредиијим народима, оталативши иоштено и дуг и интерес, што су нам векови робовања у аманет оставили. Па какво нам искуство може дати историја просвећеностн других, напреднијих

народа баш у погледу решавања ових питања ? Може нам дати драгоцено искуство, које никако не смемо превидети у раду за умнн развитак нашега народа. Пре свега из историје цивилизације других народа можемо доћи до ових уверења: 1. Истинска се иросвета веома иолако уноси у масу народну. Сваки скок и непромишљен корак на пољу овакога рада, може бити више од штете но од користи. Ова истина не треба доказа. Она је за свакога као аксиома евидентиа. 2. Најјаче средство, којим се може утицати на напредак и просвету иекога народа, то је : добро уређена основна народиа школа. Да мало објаснимо ову истину. Биће да је још Лашелот рекао : „ Дајте ми иод уираву све школе једнога народа само за један век, иа да вам од људи начиним анђеле, или ђаволе, ако хоћете ". Боље се не може с мање речи исказати важност добро уређене народне школе, но што је овде речено. Па шта је то, што школу чини тако страшном силом, која за један век може да учини чигав преврат у животу некога народа ? Нема сумње, да је то, сем остадих интереса, који се буде, негују и развијају основним школовањем, иоглавито иисмеиост, коју даје основна школа. Писменост је најјаче средство за образовање и усавршивање у сваком народу. По броју писмених лица у некој земљи (држави) цени се данас, а и увек, ступањ просвећености те земље. А врховним управницима је сваке земље дужност, да од своје моћне стране, разним начинима и средствима, ирииомажу и олакшавају народу да дође до што веће писмености и образованости. У коликој мери то узраде држава и њени Фактори, у толикој, а и јачој, је мери обавеза на грађанству и другим просветним установама, да државу у том потпомажу, да државом заведене мере прихваћају и да их на задовољство а с радошћу врше, знајући, да само што јаче образована држава има веће вредности и у свету. Не може се рећи, да је сама писменост свемоћна , али да од ње нема јаче полуге, којом би се унапред могао кретати умни напредак некога народа, то је непо-