Просветни гласник

]11>0СВЕТНН КОВЧЕЖИЋ

255

помислити, е су је краве пет дана преживале, а за тим, отету од њих, да су је осушпли око пећке и бацили на попова леђа". Унутрашње особине тога свештеника не одликују се од спољашњости његове; то није пастир своје парохије, већ најамник, који се стара да што више заради. На парохијане он гледа као на »проклети народ 11 , који не треба мазити ни под којом погодбом. „Колико сељака скрхаш, вели оп, толико ћеш од њега и добити ; ако му се пак подаш и не преломиш га — пропао си. Тражи онда од њега за венчање рубљу, па добро ако ти да и половину. Какву рубљу! Ишти десет копјејки, даће ти пет. У рукама треба „држати тај народ, у гвозденим рукама«. И отац Андрија доиста држи своје парохијане »У гвозденим рукама", дерући их сваком при.шком. Ако треба венчати, он неће попустити ни паре од затражене своте, па ма га женик молио, колико му драго. Дочув, да му снаха походи болеснике у селу, да теши сељаке и да им даје савете у невољи, свекар не може, а да је не покуди. »За то је не могу похвалити, говори он својему сину, такође свештенику. Како је то ? Какво је то мажење ? Њих не треба нипошто мазити, ако доцније нећете да плачете. Ако пм из почетка попустиш, пиши пропало. Из почетка баш и треба народ притиснути.". Можда би он био друкчији, да штогод чита, али човек се просто боји књига. »Бог зна шта се све даје из њих ишчитати, размишља поп Андрија. Читаш, мислиш тако је; после гледаш, а у њима све сама шкодљивост и погибао". У осталом, по његову мишљењу, »књигу ма колико читао, увек ће ти се прохтети да једеш. Зато и треба највише мислити шта ћеш јести и како ћеш што боље јести, па и за будућност причувати, да не седиш гладан 1 )." * * * До чега може довести свештеника поглед на парохијане, као на скотове, с којих треба што више здерати, види се на оцу Стевану. То је човек висока узраста, црвенкасте браде и нечешљане косе. Иде брзо., задигав гордо главу ; у руци му је штап, „оруђе претње". Сви, што га знају, називају га страшним, осветљивим човеком. Ниједне увреде он није заборављао. Парохијани бојаху га се као огња, па, видев га још из далека, скидаху капе и клањаху му се. Ако би ушао у чију кућу, то је значило, да је дошао да нешто узме; а кад је био чим год незадовољан, тако је псовао, да га ниједан пијан сељак не би надмашио. 1 ) Забнтнн, ВелЂно аргискиват^, (19 7 7. год.)

— Дај ми таране, рекао би отац Стеван домаћину, одсецајући сваку реч грубим, громким гласом, који већ унапред не допушташе изговора. Сељак доноси. — Хлеба! Сељак даје и хлеба. Масла ! Домаћица иде без поговора и враћа се с лончићем масла, што је тако дуго чувала, да има за празнике. Ако се деси, да у кући нема масла, јер крава не даваше млека, иоп би рекао домаћици: „Узајми, па ми дај! <( , и она би узаимала, и он се никад не враћаше кући празних шака. Сви се бојаху његове осветљивости, која није знала за границе. „За њега, вели писац, не бејаше ништа свето, што би га уздржало. 'Го је био атеист у мантији, слуга олтара, у којем није видео Бога". Крсти он, рецимо, сељаку дете и даје новорођенчету неко име, буди Бог с нами, н. пр. Цента Сељак моли оца Стевана, да му сина друкчије назове, а овај му се почиње подсмевати, па ће му рећи: — Гледајућите, мислим, ала си ти глуп човек. Нисам ја, брајко, тебе увредио, већ сам ти добрим вратио за зло твоје. Сећаш ли се. кад сам те оно молио... Мене би, можда, и Фунта задовољила, а и тебе не би разорила. Ти ми не даде. Сада тн ја ето дајем Центу, па ниси здовољан. Видиш, ја нисам тврдица — ни Центе не пожалих за те. Једанпут сељаци, оскудевајући, не дадоше оцу Стевану Кољаде '), и он им сс љуто освети. Бејаше пост, људи се исповедаху. Свима парохијанима, од којих није ништа добио, поп нареди после исповести да метанишу, а сам после вечерње изиде из олтара у црној одежди и поче беседити народу : — Браћо! узвикну он, видите ли ове што стоје пред олтаром Свевишњега, Створитеља и Искупитеља нашега? Они су кажњени. И писам их ја казнио. Сам Господ Бог преко мене, недостојнога пастира својега, казнио их је. Ја сам пастир ваш, иостављен Богом над вама, а они ме увредише. Да, браћо, гледајте! Они ме увредише и нанеше ми смртну рану. Они пожалише да мени, пастиру својему, уделе нешто из изобиља својега, они.... И иоп се заплака... — Зар мени много треба, реците, зар мени много треба? Он непрестано плакаше. Ви виднте, братије, ја илачем. Да, ја нлачем због грехова ваших. Ја молим Бога, да вам их ' ј О Божићу овештеник иде по селу н скупља од сељака ко му шта да: колача, кобасица, шунке и тд. Тај поклон зове ое Кољадз.