Просветни гласник

56 4 УЗРОЦЦ И ПОСЛЕД1 да је католичка дрква ио своме космоиолптском карактеру деловала веома штетно по све Словене, а по нас Србе нарочнто, јер оиа од Срба н Хрвнта, ио свему једнога народа, начинн два, п требаће много времена, много рада, пожргвовања и с једне и с друге стрше, те да се изравеа провала, коју између нас највећма ирошири католичка црква. Што се катол 1чка црква у нас не могаше одомаћити, ма да је сваком прнлкком гледала да се утврдп, пајвише је помогла самосталност српске цркве, коју смо при крају друге деценнје VIII века задобилц. Задобнвању пак црквене самосталностп ирпномогао је IV крсгашкц рат. Еада су ,Датини" основали своју царевину на нстоку, патрпјарах грчки нреселио се у Никеју. У то доба баш пада најзначајнија радња просветитеља нашег Св. Саве. Отишавшц у Нпкеју, за време Тодора Даскара, изради у патријарха те овај огласп цркву српску за аФтокеФалну — самосталну. — Да је иатријарах седео у Впзантији, тешко би он допустно, да српска црква постане самостална, а то нам доказује понашање патрпјарха спрам Душааа у погледу тог пцтања. Шта пак значн пмати своју народну самосталну цркву, ја опет указујем на католнчке земље словенске. Налазећп се у ноложају оиога кому кућа горн, н који гледа да само живот снасе, па оставља многе нотребе и драгоценостп своје — многе мпсли, које се тпчу горњега питања, морао сам оставити. Напоменувши само најглавнпје, прекидам за сада ово заннмљиво и поучно нитање, напомпњући, да се о њему може још много говоритц п да се Фактима цсториским молге доказати, да сав Фатум словенскн лежи у тој религиозној поцепаиостп, и да треба све силе уногребити да се та иоцепаност пзлечц, те да се н словеиски народц свакн за се нојаве у улози, какву могу да пграју у остварењу напретка п развића људског.

Завршетак Не ћу да нресуђујем, ко има право, да лн онн који бране или онн којн осуђују п багателишу крсташке ратове. Само ћу овима последњнм одговорпти неколпко речи. Да лп су крсташкп ратовн глупн нлн не, то је више споредна ствар; нашом квалпФцкацијом ствар се нн у колпко не мења. А кад је већ тако, онда се треба с поштовањем сећатц свију оних јадаика, који умедоше поћп за једном идејом, који савЛадаше толнке тешкоће и најзад погинуше за њу. Идеја беше апсурдна, п само глупп људп мо-

Е КРСТДШКПХ РАГОВА

гаху поћи за њом, рећи ће нападачи на крбТашке ратове. 'Го допуштам; али зар се може тражити од једног дечка да расиравља питања нз естетике, нолитичке и моралне ФилосоФије; зар се може очекпвати од нарбда XI века, опако васиитаног, онако управљаног и у онаком социјалном стању, да не | пође за Петром пустпњиком ? Кроз неколико векова тпм народима беше релпшја једина храна; зар је чудно и зар треба осуђивати људе, којп устадоше да се боре за Бога ? Пзнеспте народу узвпшеније тежње, учинпте нека их оне прожму, народ ће се п за њих борити. — Крсташке рагове треба ироучаватн. 16. маја 1887. год. у Веограду. ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ РАЗВИЈАЊА СРПСКИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА I ИАПНСАО Д-р ј±с мус Серензен I НРК1ШО ЈОВАН РАДОНИЋ увод и први део: јужно-далмлтпнске несме дуга размера по времену ii МЕСТу иостанка свога У В О Д (Свршетак) У тамници, камо су Матију бацнли иобуњени велпкаши, негује га сестра бапа босанскога, а он јој зато обећа, да ће је узети. Матија не одржа свог обећања, него се ожени другом.'). Брат девојчин позове га на одговор, а он обећа, да ће то све нонравити. На његов нозив долази Барбара са својцм братом у Будим Док је она за ручком седела иоред Матије, нозва је у здравици, да пзабере себц за мужа кога хоће од великаша, којп му за столом седе. Њеао добро око опази младога Вука Бранковпћа, он се њој допадне, те му наппја и изабере га. Он се брзо днже и одговара јој са одважиошћу п мушким досгојанством: Остани се, девојко, од убога еиромаха, Иарбахзо диво.јко, Који јунак не нма куће своје ни баштине, Ер је њему крал> уз'о куКе споје и баштине Тај будимски краљу. На то устаје краљ п обећава да не само да ће му вратитп као мнраз очпао наслеђе, него ће му 1 ) 11 у овом народном ирич \ау има историјске истине. 0 Матијину уаточењу у Бочу и у Нрагу, а исто тако о заплетеним одношајима нриликом његиве женидбе види код Фракноја. У ст 22. треба иазити наоио: „за невољу* и на народно тумачење у ст. 25.