Просветни гласник

1'АДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

не би смела пустити у школу; а ако у њој све и не узмогне издржати критике, треба ииак да буде таква, да њом школа скоро нпшта не изгуби, него само да добије. Ти захтеви толико су умеснији, шго ту врсту наше школске књижевности г. г. Пашнћ ц Шевић не отиочињу овим својим послом. Миого заслужни, и за нашу школску књижевност, г. Стојан Новаковић први је 1870. године саставио Српску Чптанку за I и II разред гимназије п реалке. За њим је пошао п г. Светпслав Вуловић, чија читанка (за ниже разреде средње школе) требало је да буде продужење онога нпза, који бп обухватио делу средњу школу. Ну, на жалост, на том се застало, а то је нсто, што и пошло се — пазад. Јер, после трећега издања Новаковићеве читанке, која сад већ више није била намењена само првом и другом него свима разредима нпже гплназије и реалке, — Вуловићева је остала ван употребе, пошто је г. Новаковпћ у овом издању предругојачио своју читанку по напоменама, одобреним у Главном Просветном Савету, унесавшп у њу неке чланке пз Вуловпћеве читанке и ноиијих књижевних дела. За тнм је Новаковпћева читанка доживела још три издања — последње, шесто, изашло је 1893. — у којнма је просто прештампавано треће. И тако, лепо замишљен и отпочет носао, да се за све разреде средње школе саставе потребне читанке, на том је стао, те је до појаве Пашићеве и Шевпћеве читанке (1894. г.) бпла само једна — за делу нижу средњу школу. Ну Пашићева и Шевићева читанка нпје дошла да настави и поиуни рад, који је дотле бпо у тој врсти наше школске књижевности, него, обележившију као „књигу прву" и обухватившп њоме I и II разред средње школе, г. г. Пашић и Шевић тим јасно показују тежњу да њпхова читанка замени досадашњу у I п II разр. средње школе и да и за све остале разреде саставе читанке. Све то ставља нам у дужност, да пажљиво и потанко размотримо основу, на којој су израдилн, и садржину, коју су и какву су унели у своју читанку. Сама господа Нашић и Шевић и сувише су штедљиви у речпма, којима би нас одмах у приступу упознали са основом, на којој су израдили своју читанку, и обележили разлпке између ње н досадашње, те тако дали разлога, са којега су се латили овога посла. За то кз онога, што су сами рекли о својем послу, и онога, како су га урадили, извешћемо њихову основу и упоредити ју са оном, на којој је нзрађена Новаковпћева чптанка. Полазећи од тачке, у којој веле да се слажу сви разнолики иравци: „да је матерњи језнк сре-

155

диште у средњој школи", тврде даље: „да је читанка средиште у језиковној настави." (стр. IX), То су рекли н на том сталн, а нису нам отворено казали и потанко објаснпли: у чем се такво одређивање задатка читанци разликује од досадашњега, и како, према томе, с њом треба иоступати у средњој школи? С тога смо прппуђеии, да из наведених њихових речп изведемо овај закључак: да у иаставп матерњега језика п у средњој школн, као и у основиој, треба полазпти од чптанке, па одатле изводити граматичка иравила, дакле да треба ићи пндуктпвним путем. Тај пак пут са свим је супротан оиому, који у нриступу своје читанке одређује г. Стојан Новаковпћ: „Поред научнпх граматнчкпх руководстава проФесорскпх и ђачких, читанка (треба да је) књнга, у којој ће се на примеру живог слога језпковног обавештаватп деца о правилима, увераватн се да су иствнита, и проматрањем се у практичном говору и писању г.еџбатп ... А покрај тога ... читапка треба да буде осим иомоЛне књиге ари граматици ') п поступаоница за књижевност, да их прнвикава к читању (Новаковићева Сриска Читанка, стр. V.). Јасно је, дакле, да се Новаковићево одређивање задатка читанци сасвим противи Пашпћеву п Шевпћеву; јер по њима је чптанка „средпште", дакле главна књига „у језиковној наставп", а по г. Новаковићу „помоћна књига при граматицп" управо књпга, којој је поглавити задатак, да ученици: „на анализп огледају и утврде знање граматике" (Тамо, стр. IV). Не упуштајући се у пресуђивање, којп је од ова два, један другом са свим супротна, правца бољи, подеснији и корисннји за ученнке средње школе, смем слободно рећп: да већннп наставника средње школе у Србији, који предају српски језнк, схватају задатак читанке, како је то изложпо г. Ст. Новаковић, и да у том правцу раде у школи п раднће све донде, докле год не буду не само убеђени о погрешности досадашњег и умесности другог правца, него и —упућени, да раде у овом другом правцу. А ако досадашњи иравац треба одменпти другим, њему супротним, онда је требало на својем месту (у овом случају то бп било у приступу) истаћи врлине тога правца и показати путеве, којима ваља пћи, да се дође до цпља. Јер док г. Ст. Новаковпћ до танкости даје упутства наставнику, како да употребп чптанку и да њоме Ј ) Ове речи ја истичем.