Просветни гласник

416

КРИТИКА И

БИБЛИОГРАФИЈА

владе Оветопука, већ прича народнз предања односно савета, који је Светопук дао својим синовима. Одмах за овим укратко говори о пропасти моравске државе за владе Светопукових синова. После Морављана прелази на Чешку, где нам постанак чешке државе изпоси по предању. Ово предање о кнезу Кроку Хрудошу и Стаглаву, о Првмиславу и Љубушу обухвата више простора у уџбенику, но што је то у Средњовековној Иеторијп Н. А. Осокина, која је писана за универзит. ученике и која има преко 1700 страна. Међутимо Боривоју и крштењу вели само ово: «3а владе кнсза Боривоја и његове Људмиле, Чеси су се крстили и примили источно-православну веру." Затим прескаче Вацлава и прелази наБолеслава Грозног. 0 овом владаоцу такође је кратак. Затим прескаче чешку владавину за читавих 100 година. Јер после неколико речи прелази одмах на 1055. год. на сабор у Хрудима, који сазва Бретислав I. После тога о судби чешкога народа од 1055 па до 1253., дакле скоро за пуних 200 год., прича се у тридесет и неколико реда. О најчувенијем владару чешком за време крсташкога периода, Отокару II, такође врло мало говори. Много мање него о Хлодвику Франачком, или Фридрику I Барбароси немачком. Па и оно што је речено о рату Отокаровом са Рудолфом Хабсбу ршким, неверно је представљено, и две битке, које је Отокар водио са РудолФом 1276 и 1278, аутор је спојио у једну. О издаји Милоте и Морављана, као најглавнијн узрок победе и погибије Отокареве, нпшта се не помиње. Међутим о РудолФу Хабсбурговцу много се више у уџбенику говори ! Много је боље изашао онај одељак у овом уџбенику, који говори о Пољској. Доста је речено и о земљишту старе пољске државе. Па и овде има одељака у пољској историји, преко којих је ћутке пређено. Тако од смрти Болеслава III (1139) па све до Владислава I Јокетек а(130б) ми мало знамо по овој Историји. О Полааским и Балтичким Словенима говори се у уџбенику па страни 228., 229. и 230. Сразмерно осталим деловима, о полапским и балтпчким Словенима и најопширније и најтачније говори. Овај је >дељак, уоиште узевши, добар. За овим прелази ма Русију. Зато да видимо како је представљен развој руске државе. О руској држави и Русима ова] уџбеник и доста говори и добро. Кратак му је преглед племенскога живота код старих Руса до оснивања руске државе Г10Д Варјазима Иначе друго је добро. О Бугарима у уџбенику је врло мало. То је народ са којима су Срби од вајкада имали јакадодира. Историја Срба не може се схватити без позна-

вања бугарске Историје, особито у првом периоду њеном. Баш зато, што стари Бугари, кад дођогае на Балканско Полуострво, не беху Словени, а доцније се претопише у Словене, потребно је да што боље упознамо њихне обичаје и живот пре словенизирања. Исто тако од не мање је вредности да знамо и сам ток словенизирања. О свему томе овај уџбеник не говори. Овде је прескочен читав низ владалаца, који имају јаке везе са српском историјом и српским народом. Сви владаоци старе бугарске државе, почевши од Церига (од 766) па до пропасти старе бугарске државе (971), имали су врло јакога додира са Србима, па шта више и утицаја иа покушаје образовања српске државе. То све треба да садржи један уџбепик, ако се хоће да ученици упознају добро Историју свога народа исвојих суседа. Дакле, све о Бугарима што је речено, и сувише је кратко, а по где где и нетачно. Писцу нису позната ни најновија истраживања, која су учињена на иољу наше Историје, било наших историчара, било страних. Противуречи сам себи. Да наведемо то. На стр. 238. вели да су нека српска племена отишла у Македонију као «Словени, Брзјаци, Миоци, ДраговиКи, Сакулати и др. Војници се населише у Епиру а Велегостићи у Тесалији. Добро, то су дакле Срби, и аутор па и преводилац (или сам преводилац, не знам, јер оригинал немам пред собом) веле да су Срби. Они су населили Маћедонију , Тесалију и Епир, ако не искључиво они, а оно су бар били најпретежнији елеменат, а нарочито Брзјаци. Сад, царевина — коју је на том истом месту основао један од брсијачких великаша 963. г., ањегов син Самуило проширие и створио највећу по обиму државу словенску за време првога периода српске историје, и у чији су обим ушла сва српска племена, — назива се бугарСКОМ, Може ми писац за то пребацити, па и преводилац, и рећи „па тако су их Грци звали. а Не замерам Русу, али замерам преводиоцу. И нас су Грци звали Тривалима, али ми нисмо Тривали него Срби, А држава, у којој су била сва српска племена, коју је основао Србин Брсијак, није била бугарска но сраска. То је требао преводилац да зна, па да не пада у једну тако капиталну грешку. Исто ово што сам рекао за Бугаре, важи и за Србе и Хрвате. О Србима, где је преводилац требао да буде много опширнији, он је сувише кратак. Има и у овом кратком излагању погрешака у историјским Фактима и у хронологији; тако на пр. вели за краља Милутина да је владао од 1281—1320, а то није, него до 1321. Милутин није изгубио Мачву 1318, већ 1319 и т. д.