Просветни гласник

424

природно и живо насликана је, у неколико омањих слика, стара племићскч слушкиња, која је провела део свој живот у ропској послушнооти, која ]е без икаквог светског искуства, папод старост изнемогла, не може да се користи вајном слободом својом (у доба ослобођења руских мужика), те умире луда, у највећој беди. У причи М. Нонопљицке: Живб МОШТИ (превео Рајко, св. за Фебруар, стр. 269.—274.), јако нас дира у срце бедно стање и туга старе, сиротице мајке и унука јој, при погребу сиротог сина (односно оца), градског амалина, што бедно сконча у болници. У преводу д-ра Мил&на Јованови&а: Његова љубИМИЦа, од Хеденстјерне-а (св. за мај, стр. 209,213.), у кратко је, дивно пеихологијски простудовано: како отац налази највећу своју срећу у васпитавању својега детета (кћери), зашта жртвује све своје удобности; уз ово се пак истиче и идеја: да је љубав према драгоме (у већ одрасле девојке) природно моћнија од љубави њезине према оцу јој. У причици: Два пријатеља (превод Љ. М.), од Ги де Мопасана, у краткој, живој слици износи се готовост и најобичнијих грађана (Француских): да пре животом својим плате но да постану издајицама својега народа. У приповетци грофа Л. Толстоја: Опсада Севастопоља (превод Свет. Г1. Ранновића, св. за јул — август, стр. 36.—46., св. за октобар, стр. 41.—53., св. за новембар, стр. 209. — 222.), која је у овој го дини још недовршена, већих је и мањих, живих слика, како Севастопоља, околине му и друштва у њему, особито сојске, тако и очајне борбе руске противу силних непријатеља — савезника. Карактерно је, како сам писац сву ту борбу цени као нечовечну, те и ништавну. За јунаке у овој причи вели: „Сви су добри и сви су рђави^, па вели: да је „иравда « јунак његове приповетке, којега он највише љуби и хоће да истакне у свој његовој лепоти и који је свагда диван. Скасци: Караш идеалиста, од М. Е. Салтинова (Шчедрина), (превод Ј. МаксимовиКаЈ, (св. за јун, стр. 437.— 445.), главна је идеја: да су „празни дисиути наши 0 о некој правди и братству, што ће некада на свету завладати Финим подсмехом и шалом прожет је цео овај састав. Од ориђиналних романа имамо овде само један, започети, а недовршени роман Јанна М. ВвселиновиАа: Хајдук СтанкО (св. за јун, стр. 417,430.; св. за јул—август стр. 6.—22.). Разуме се да о главвој идеји ништа одређено не можемо у напред казати, сем што се надамо (по уводним пишчевим речма), да ће овде бити представљен светао карактер наших хајдука из доба, кад су

њихна имена означавала живи протест протпву турске тираније. Роман је из доба пре Карађорђева устанка. Досадашње слике лепо су обрађене, као што је томе писац већ вичан. Од преведених романа имамо само један роман. По величини, то је највећи од свих састава лепе књижевности у овогодишњем Двлу. Писац му је Аленсандар Л. Ииланд, савремени норвешки романописац — реалнста, а назив му је: Отров (превод од X. А.) (св. за јануар, стр. 28 — 42., св. за Фебруар, стр. 276.—296.: св. за март. стр. 481.—494.; св. за април, стр. 27. —40.; св. за мај, стр. 258.— 260.; св. за септембар, стр. 394.—415.). Главна је замисао: да женина грешна љубав може упропас гити и њезинодетеи њу. Венка, женадоктора и проФесора Левдала, добро васпитана, није се ни по нарави, ни по идејама слагала са евојим мужем. Он је био бранилац свега што је старо, консервативац; а она, слободоумна у свем. Већ ово показује реткост; да жена умно надмаша таквог једног мужа. После оне главне замисли јако је истакнута идеја о васпитању. Венка је одсудно противна класичком васпитању. Она хоће, да школа даде васпитанику своме све што је потребно за практички живот. Ово њено правилно мњење потврђује писац, жпво описујући, у више призора, крајњу недисциплину у школи, рђав наставнички метод, неспремност и нехат наставничку. Она хоће, да се сруши «с једне стране леност и равнодушност, с друге надутост и лажна иравичност ." Шелећп да у том духу васпита свога сина, Аврама, она долази у сукоб с мужем. Ко би победио — не знамо, јер се уплеће дошљак, лукави и млади Мортман, који својим слободоумљем и удварањем најпосле задобива Венкину љубав. Али кад се, у одсудном тренутку, показа какав је, Венка, видећи да је све изгубљено, трује се. Овакав њезин свршетак показује слабост карактера јој. На тај начин, син се васпитава у духу очином. — Ромак је повелики, поједини су му одељци, сразмерно, довољно развијени и врло природни. Киланд (под правим именом: Рихард Ланге) признат је као изврстан психолог. На завршетку помињемо и два ориђинална путописа. Један је од П, Балнансног: Кроз гробље (Оиажањ а и белешне ирилином иутовања нроз сриску земљу иод Турском; — св. за мај, стр. 243.—257.; св, за јул —август, стр. 47. —69.; св. за септембар, стр. 275, —392.; св. за октобар, стр. 55. —64.; св. за новембар, стр. 224. —237.),а други је „ слика с мора а (коју бисмо могли уврстити и у приповечице), од д-ра М. Јованова&а: Псевдо-Набоб (св. за новембар, стр. 197.—207.).