Просветни гласник

446

корисном рсчду у Великој Школи смета највише то, што слушаоди њени не знају страних језика. На нашем језпку нема ничега; странога језнка онп не разумеју — упућени су дакле једпно иа оно — а то је тако мадо! — што им проФесор стигне рећи за годпну дана, и што онн уче из својпх непотпунпх и нетачних бел.ежака. 'Греба упоредптп само са онаквим статвем положај у коме се налази немачкп, Францускп, пли енгдески ђак; Факта су довољно речита сама по себп, никакав пм коментар ннје потребан. Ми -међутим, колико чп се чпни, нпсмо о овоме никад водилп довољио рачуиа кад смо склапали програме за наше гимиазије. Управо, ми смо просто преписнвали туђе програме. Да смо независније размишљали о томе , мп бисмо се занело сетили да су други народн утврђипалп програме школске према својим потребама. и по утицајима којих у нас нпје бпло ннкад. Ми смо вазда облачнли хаљпне које су биле за другога кројене. Да није било тако, је ли вероватно да бисмо ми иримера ради да наиоменем — увели латински језик у средње школе, а изоставили руски ? Рускп, толико сродан нашем језику, да би се за најкраће време могао савладати, а толикв богат добрнм иреводима, да би махом отворио ђацима приступ у једну европску књижевност? Како би нзгледало, кад Холанђани не би хтели учити немачки? Па ппак ми смо тако нешто урадили. Нама су дакле потребпи странп језици, и наше гпмназије неће одговорити своме задатку, док не буду давале ђаке спремне у том погледу. Међутпм као што рекох, са даиашњим програмима, са данашњим распоредом предмета и часова у~ нашим средњим школама, није могућно очекивати инкакав успех у живим језицима. За учење њихово треба много впше времена п рада, и у школи и код куће, но што данашњи програмп допуштају. Овоме нпсу потребна ни дуга објашњпвања пп нарочити доказп. Ко је сам научио један језик, зна да му је морао поклонити сразмерио много више времена но осгалим предметима. Осим тога, успех наших гимназнја је ту да покаже да се недовољно труда улаже, труда и времена, у учење страних језика. Према томе, иотребно јетако удесити програме, да живим језпцима надне у део онолико времена колико је потребно да се ти језици науче. Како ће се то практично удесити, то је друго питање. Могла би се, на пример, друга половина школског дана после подне —увек оставити језицпма, у виду предавања, веџбања, чптања, разговора и т. д. Али тоје, као што рекох, одвојено нитање, инијеместо да овде улазим у то. Хоћу само, на крају, да поменем ових пет ствари: 1) то неће бити тешко

практинчо извести; 2) предмети остали неће отуда имати ннкакве ствариђ штете; јер, пре свега, за њих ће остатн увек довољно п сувише времена, а после, онн се и оиако —то јестмноги од њих — сувише стручно предају; међутим, то не треба никад заборавпти, гимназија не сме бити стручна школа; 3) нанротив, гимназија или ће бити хуманистична ? нли неће бити иикаква; 4) зпање језика претпоставља начитаност; другим речима, не може се научити језик, док се много књига не прочита; остаје само да се разборито подеси пзбор књига за чптање; 5) реФорма та нпје радикална, ако се постепено пзведе. П1то се тпче замерке, да тако није у другим земљама, ја сам казао шта о њој мислим. Најзад, да кажем п ово: треба тежити томе да се настава у гпмназијама удеси онако, како би је добар педагог извео са својпм приватнпм учеником; та настава, за коју родитсљи поклањају своју децу школи за чптавпх осам година. ТреЛи иједан однајважнијих узрока недовољном коначном успеху у иашим средњим школама, то је оно лакомислено ироиуштање (јака из разреда у разред. Ја сам мало час рекао, да сам имао прилпке констатовати да је број добрпх ђака, добрих, пе најбољих, према броју слабих и сасвпм средњих, несразмерно мали. Према томе, како само добри ђацп треба да пређу у старији разред (ја држим да се само по себи разуме да тако треба да буде), то би, на разред од педесет ђака, имајући у виду данашњи успех наших школа, требало да пређе у другу годнну наЈвише њих десет. Шта ми видимо место тога? Да од педесет ђака (ја сам рачунао, и то је просечан број) њих десет понавља, а четрдесет арелази. То је сасвим обратно оиоме што би требало да буде. На тај начпн се један велики број слабих ђака провлачи посвегодишње у старпје разреде, док не дође до испита зрелости, па затим и до Велике Школе; па, како и ту испити нису строжи но у гимназнји, он и ту извојује себи потребне сведоџбе, да затим, по изразу којп сам чуо од једног некадашњег наставника, падне као гусеница на државну службу, којој ће зацело бити много више од штете но од користи. И све то долази од једпог рђавог система, који се одомаћио код нас, и по којем се белешке одређују релативно. Наиме, најбољи се ђаци у једном разреду прогласе као пети^ари, па се онда нрема њима, силазећи постепено, не водећи рачуна о апсолутној вредности бележака, остале белешке поделе на онај остатак ђака; и то са брижљивим избегавањем јединице, која је такође белешка, нарочито код нас, где нема в ипт е од пет бележака. (На 480 ђака у II беогр. гимназији, од којих сваки има просечно по осам предмета, што