Просветни гласник

84

радња главнога просветног савета

лама јако смета правплном дисциплиновању и стручњаштво, јер услед поделе предмета на вишо наставнпка губи се јединство и једноликост у дисциплиновању. Најзад, г. писацје и сувише мало речи утрошпо на својства, која учитељ треба да има, ако жели правилно дисциплиновпти своје ђаке. Бкз темељпог и обилног знања, без озбиљног размишљања, пажње, самообуздавања, познавања људских склоности и потреба, извежбаности и искуства у избору п примени дисцнплинских средстава — без свих тих својстава учптељ никад не може бити добар дисциплинатор. На ове ствари је, међутим, г. писац врло малу, скоро никакву, пажњу обратио. Да сиоменем још само један пасус из овог одељка, из кога ће се видети, да неки педагошки појмови нису потпуно пречпшћени код г. писца. На стр. 28. стоји ово: „Али за дисциплину иије доста, да се зна само ђачкп индивидуалитет, него тако исто ваља изучптн и све узроке, који стварају неред. Ови су узроци врло разноврсни, пошто су ђаци скуиљени из разних кућа са разним навикама ." По г. писцу, дакле, навике не улазе у састав индивидуалности. А сад да пређемо на другу главу, која говори о „односима школске дисциплине према спољашњнм васпитиим чињеницама." И ова глава има доста недостатака. Тако на стр. 32., говорећи о слабим и добрим странама школске дисциплине, вели, да „школа махом признаје рад п успех онпх ђака, који су најподобнији за умии рад." Па онда даље: „тако псто бива. да подобнијп дечко за брзи и велпкп успех добива од наставника похвалу п награду, докле његови слабији другови, ииоредсвих наирезања, једва добивају обично одобравање, и тада се искрено радују, што су се ослободилп од казне." Г. ппсац је овде упао у велику погрешку. Еад је већ ссби ставио задатак, да говори о слабим странама школске дисциплиие, онда је требало да говори о опим њенпм манама, које леже у самој њеној природи, т. ј. које се не могу избећи п у најбољој школској дпсциплнни. Овако пак он говори о рђавој школској дисциплини, што му није задатак. У добре стране школске дисциплине г. Стојановић на стр. 34. урачунава и то, што је ђак принуђен, „да се бори с љутим и пргавпм наставницима и школским правилима." Овоме не треба коментара. Ове погрешке у толико више падају у очи, што и сам писац на 36. стр. велп, да „увек пма пред очпма добро урођену школу", јер свакојако шкОле, у којима се ђаци боре с пргавим паставницима и у којпма се не признаје труд неталентованих ђака, не могу се рачунати у добро уређене школе.

Глава трећа говори „о школском утицају на ђачко тело." Ова би глава била добра, да је унето више објашњења. Овако су поређана само правила са врло мало образложавања. У осталом, на неким су местима изостављене најпотребније ствари. Тако, говорећи о крвотоку (стр. 62.), није ништа споменуто о кретању, о дубоком дпсању, о рђавим носледицама прекомерног телесног и умног рада као и душевних потреса п т. д. Еанда је г. писац највпшо труда уложио око обраде четврте главе, која говорп „о школском утицају на ђачку пажњу." Мснн се, шта више, чпни, да је ова глава сувише опширна, што у осталом не мора бити никаква мана, само ако је садржина добра. Али, на жалост, и овде пма доста ствари, с којима се никако не могу сложити. Ире свега, подела пажње на природну и вештачку или пасивну и активну не чини ми се да је добра. Пажња је увек природна и увек активна. На стр. 71. стоји „да појаве телесних иокрета утичу на развој пажње, јер служе као спољашњи израз њен, који грчи чеони мишић." Овај је став, у најмању руку, недоследан, јер кад су телесни покрети израз пажње — дакле њене последице, онда откуд они могу бити у исто време н њени узроцп ? Мало даље од овога става пма и неких ситница, које су могле, у интересу крупнијих ствари, потпуно изостати, тим пре, што нису ни потпуно тачне. Тако вели за чеони мишић: „грчећи се, он подиже обрве и па кожи чела образује хорпзонталне боре , и због тога се очи при отварању шире. Но некад се за време пажње и уста широко отварају. У деце, а п у многих људи, сувише јака пажња изазива наауКеност усана. — Међу тим, мишљење се сасвим друкчије на лицу исказује. Оно утиче па округао мишпћ трепавица и спуштајући обрве, образује међу њима кратке вертикалне боре. Тада су очи полуотворене, или сасвим затвореле. Намрштеност обрва често физпономији даје изглед умне енергије. Уста су у овој прилици затворена зато, да помажу потребно напрезање." Ово су, као што рекох, ситнице, а и нетачне су; јер има људи, који су пажљнви са затвореним устима и намрштеним челом, а има их опет, који су замишљени са отвореним устима и издигнутим обрвама. На стр. 72. стоји: „пажња више има посла са спољашњим светом, а мишљење с унутарњом свешћу." Писац, дакле, не зна, да ми можемо обратитп пажњу н на своје унутарње појаве, на појаве свога духа, а не само на појаве спољњег света, а исто тако да можемо размпшљати и о појавама спољњог света, а не само унутарњег. У осталом, мишљење без иажње не да се ни замислити. Г. писац пе зна, да васнитање треба строго делитн од дресуре, иначе не би казао да је „ве-