Просветни гласник

258

ЛЕТ1А КН.ИЖЕВНОСТ У „ДЕДУ"

бар, стр. 359—362.), посвећена Милораду Гавридонићу, најлепше је изведена, амањаје од обе иретходне приче. Старп, обудовели, иопа Јова тс.ши Мидицу, која хули на Бога, штојојза недељу дапа узе три одрасла спна, подсећајући је на заостале њсзине унуке и на себе, који је без игде икога. Идеја: „од зла горе а од добра боље има", доста је дирљиво пзведена у овоме призору на гробљу. За сва ова три састава може се рсћи да су овлаш рађени. У носледње време на овакве радове траћн Веселнновић • своју леиу прииоведачку иодобност тако, да, ако и даље овако узрадп, бпће само достојан сажаљења. Од Свет. Ђоровића су /гри причице, све три из херцеговачкога живота. У првој: СреКна вече „цртица из Мостара, иосвеЛсно аобри А. ШантиКу, (св. за Фебруар, стр. 226—233.), у радњи, која није без занимљивости, износи се лепа идеја: како оца може од порока да тргне љубав према његову детету, кајање за његово сурово понашање према њему. Али то јамачпо вреди за оне , који су тек окусили од порока. — Прсђе честити домаћин и нежни отац, трговац Пера, од како остави свој дућан на стаде по наговору неваљалога Хиље трговати воловнма и с њпм се дружити, иропп се, те једном у пнћу удари сина својега тако да овај паде у иостељу. — Требало је особпту пажњу ноклонитн психологискоме сликању онога момента, када у оцу наступа кајање, јер то јеуправо суштина иричице. — Највећа је иричица: Ненино злато („слнчица из мухамеданског живота из Мостара. Посвећена другу Јсфти Шанти&у", свеска за јунн, стр. 419—435.), куд и камо је леише изведена од ирве. Са слашћу. гледамо честите и сиромашне љубавникс: кћер удове Мејре, лепу Хајкуну, идрагана јој, ваљана и сиромашна момка Ахмета, како невино исказују једно другоме љубав оним језиком, оним понашањем, које се може видети зар јединствено у хсрцеговачким крајевима. Хајка је и стидљива љубавница и добра кћи. Што одбсже од мајке извињава је љубав нрема драгоме и одвратност наснрам старога удовца, богатога бега, Хрње, за којег је мајка хтеде датп, а нарочпто оно њезино колебање: да ли да остане код Мејре илн да оде Ахмету, сведочи њезнну кћеринску послушност. И Ахмет је ње достојан. Онје нежан и као љубавник н као муж, а са пуно поштовања понаша се према ташти сво.јој, трпећи док се ова не одсрди. Па п Мејрин је карактер слика нежне, у нечем настране, мајке, која опет повраћа срце своје према кћери. Као да је најдивнпја у призору када долазн Хајци, која мало час родпла беше сина. Ова је сличнца и најдирљивија. Мали синчић Хајкин Мејри је „Ненино Злато." — Трсћаје причица: У

искушењу („цртпца из Херцеговине", св. за децембар стр. 423—427.). Снромашан, вредни раденик Стојан проиио се, те једном паде с Дупрпје", угрува се и неколнко дана одлежа у дому добре сироте бабе — Стоје II кћсри јој Гордане. Сажаљење и нега што му Гордана указа, освојише Стојана. Оздравнвши долази он у град, купује за Гордану неке ствари, н бега од механе, помисливши на Гордану и њезине савсте да не пије. — Тема је врло лепо одабрана. Љубав, збиља, може да буде за многс чнстилиште од порока. Приповедачка струја доста је хладна, само је носледњп моменат — када Стојан куиује ствари за Гордану па бега од механе — врло жнво нзведен. По уметничкој вредности, ова ће ирича стојати упоредо са оном нрвом својом другом. Овде је згоде за неколико речи о ЋоровиКу и Шантићу. Обојица њих мере се у цртању љубавних призора, и то рођаја прве љубавп. Одељци у њихним причама, где је таквпх иризора, најјачи су. Само је ЋоровиК умешнији с тога, што су његове нричпце разрађеније целине. Желетн је да оба приноведача покажу још веће психологиске студије и брижљивостн у уметничкој обради својих приповедака, јер се од њих миогоме чему надамо, само ако — не постану уображенпма, што је прилепчива болсст код нашпх млађих приповедача. Од Л. Т .-а су два састава под једним општнм натписом: Из мојих усиомена. У првоме: Дули (св. за март, стр. 386—401.), у маленим и живим слпчицама је карактерних цртнца једне младе Јеврејке, Дули, која беше „смеша девојке и правог детета", самовољна, иначе добра срца. Заљуби се у младога глумца Артура п с њим побсже; ну, Артур је оставн, стара мајка јој пресвиште од туге, а она, након 20 годнна, поста славном глумицом. — Причица се може читати са задовољством. Самом темом пнсац је хтео изиети: како се често велнком патњом „купује велико име." Вешто је снимљених карактерних цртица и Дулпне стара-мајке и дсде јој „старога чиве." Често кроза овај састав избијају искрице психологнске студије. — У другоме: Сан (св. за октобар, стр. 7—24.), казује се, како је један мпран и честит сдушалац на универзитету, Андрија, всровао у снове, у несрећпи бр. 13. и да је уторнпк за њ несрећан, како се заљубио у неку Клару, девојку сумњива карактера, те у мало што не погибе од једног јој љубавника, а пре тога снно је неки страшан сан. — Као да самим прнчањем всра у снове ннје побијена, већ напротив. Главна идеја: да се са лакомнсденостп доста страда, изведена је у већим п жнвим«сликама, лепшима од оних у Дули. Карактер Андрије добро је наслнкан. Са уметничкога где-