Просветни гласник

520

зањем може да савдада ту механичку радњу, но уједно с тим, оно ће да усвоји штетну навику: да понавља као папагај готове Фразе не разумевајући им значења. Ератак иреглед услова за развијање иамЛепа. Енглески педагог Блок врло је лепо скупио главне услове, који су нужни да се утврди моћ памћења, или да се помогне његовој слабости. Ти су услови следеКи: 1., одређеност, живост и јачина првога утиска; 2., ред п класиФикација Факата; 3., понављање. (Ако ексер не уђе од једног ударца, ударите га два, па и три пута); 4., логичка веза међу представама. Човек који се сећа само оних Факата што су њему позната, нема логичну везу узрока; 5., прикладни односи, који су установљенп међу сећањем; 6., употреба писмене белешке за оне, којп немају добро природно памћење. Шонтен вели: _ја уса.вршавам своје иамћење са хартије." Мнемонички метод. Педагози су често препоручивали употребу мнемонике (вештина за памћење) која, одржавајућп међу сећањем измишљену везу, нридаје утисцима трајност и олакшава њихову репродукцију. Ну, миемонички метод представља пре свега ову незгоду: што тај метод схваћа предмет врло површио и с поља, а никако не нотпомаже унутрашње образовање; ослабљава пажњу на оно што је главно уплићући многе спорђдности; детаљише предмет, који се учи: убија у основи љубав према науци и продуктивнн — стваралачки полет нашег духа; навикава ум к асоцијацији произвољних и површних појмова. Кад бн тај метод доиста доприносио ону корист коју му приписују, онда ипак тај метод не може да издржп критику по свому по катшто по све штетном утицају на расуђивање. Ну, како мнемоника дејствује на иам&ење ? „Међу репродукцијама, вели Блок, може корисно да се установи прикладан однос , тако нир. ученик може да заИамти, да је Абидос на азијском брегу Хелеспонта ако у својој свести упамти да речи Абидос и Азија ночињу једним и истим словом — А. Ну, та вештина више ириличи невештом учитељу, него нашим образованим педагозима. Сиетемска употреба мнемоничког метода не улева ми особиту веру. Оне пуне ум масом смешних и ружних символа, са свим штетних за природно делање умннх способности. Хронологија историјских догађаја ради чијег учења обично прибегавају том виду сложене механике много се лакше може утврдити у памети помоћу синкроничних таблица историјских

догађаја но хронологији. Садашња мнемоника је основана на природној асоциацији идеја, на методи логичне поступности, која је нужна у предавању. Напротив, мнемонпка. и ако помаже да се очувају одвојени утисци, ипак наноси штету општем развићу памћења. Све што помаже памћењу, у самој ствари ни у колико га не јача, и давајући памћењу вешту потнору с поља, ми придајемо способности само рђаву навику. Одучићемо памћење да се сме поуздати на себе сама. Асоциација идеја. Асоциација представа јесте један од важнијих закона за развијање памћења, исто онако као што се репродукцпје везују једна с другом, а таква их веза ојачава у памети, при том се дешава да једна представа може покренути много' других представа. Ето, зашто учење нових предмета (ко.ји својом новином збуњују памћење) губи и растројава памћење, јер нова нредстава не наилази на отпор другнх аналогичких представа којима би се оне могле да приближе и да се вежу. И тако, при развијању памћења, педагог треба да се користи асоциацијом идеја и њеним разним принципима сдучајним и спољашњим. Што више установЉавамо онштење међу нашим познавањима, тим ће и асоциација представа бити трајнија и опширнија, а уједно с тим и памћење постаје активније и чвршће. Да наведемо врло важну изреку Сен Франсуа де - Сал: „најбољи начин да се ма чему научиш јесте онај, по коме сам радиш и занимаш се ; боље је тражити лекције од других, но најбоље предавање — другимаЛ Ако је то мишљење оправдано онда се корист од предавања за самог предавача објашњава тиме, што је учитељ дужан а и обавезан да доводи у систему своја знања која нредаје другоме, подвргавајући их строгом методском поретку. Џазни видови иамЛепа. „Ми о памћењу говоримо увек у општем смисду — примећује Легуве док се тај дар (особина) деди на мношто видова." И заиста, постоји памћење Факата, речи, идеја, бројева, места и т. д. Ма да ти разни видови намћења не нскључују један другог, ипак се ретко сви надазе код једног човека. Онај, који без погрешке може да запамти дугачак ред циФара и да их израчуна, по некад не може да запамти место и нредеде, обдик предмета и људе. Навика и честа понављања јаче потпомажу развијање тих особина, него природни задатци. Сваки занат илн за;нимање наклоњено је једном или другом виду. Педагог васпитач — је дужан, да из школе отклања таку специализацију памћења, не допуштајући да се оно развија само на једном предмету; — да избегава дакле, штетну једностраност.