Просветни гласник

534

НАУКА И

НАСТАВА

3. Карактеристична појава нашега организма јесте беспрекидна промена. Ни трајних стања за краће време нема у њему, а камо ли ансолутне мнрноће. С тога ном. раонотежу не треба разумети као какво стање, већ као промену, која том стању нагиње као свом тежишту. Тако у појави чулннх осећања имамо два битна саставна дела: равнотежу и контраст и то како с ногледом на само осећање као психнчки Феномен тако и с погледом на њихов сунстрат: нервани молекуларни нроцес. Да ли ће пак само осећање бити позитивно или негативно — осећање прпјатности или непријатности — зависи пре свега од јачине (иитензнтета) надражаја, с којима се осећања јављају у непосредној вези, па тек у другој линији од квалитета, који не утиче толико на осећање у погледу његопе ирнјатности или пепријагности, већ више на ток и квалитативну боју његову. Субјективни, психички корелат објективне молекуларне — равнотеже јесте навика, контраста иак оно, што је ново, необично. Свакн макар најиеобичнији акт надраживања при дужем трајању, одиоспо понављању, постаје обичан, ио осећању мање наглашен, али ипак та обнчност стојп према ранијим осећањима као нешто ново. Између оиога, што је обнчно, и онога што је ново не постоји чврста граница: то су нротивности, које нрелазе једна у другу, и у томе се састоји кретање нашег исихичког живота. Према томе нема оиштег, утврђеног, нормалног стања равнотеже ни у иогледу нснхичком ни физиолошком , већ се иста протеже међу извесним границама, али су те границе тако далеко једна од друге и тако еластичне природе, да се свн наши духовнн покрети јављају у тим границама. У тим границлма, које ограничавају поље слободног кретања психичких појава без штете по организам, находи се организам свакога часка у непрестаној промени с једне и прилагођива као резултата тих промена с друге промене. Из тпх ненрестапнх промена и прилагођивања се састоји живот органпзма. Како промене тако и прилагођивања су извор осећања. Према томе ираву битност појаве осећања ие треба тражити у нрнближавању илн удаљавању од буди ког треиутног стања равнотеже, већ у самодржању, т.ј. у начину реакције на те разне нромене. Битност нак органске реакције се састоји у извесном саонтанитету, из којег нроизлази осећање као унутрашња реакција на оно, што органнзам, у развићу потпомаже или снречава, другпм речима као унутарње опажање користи или штете по организам и то не као штете или користи по цео организам, већ само за ноједине осећајне делове, а за цео организам тек но-

средио, тј. у колико ти делови стоје у вези с осталим. 1гао унутарње онажање корнсти за организам јавља се осећање час са одржања ил и заузимања извесног уобичајеног стања, час са јачег утнска онога, што је ново; као опажање штете нак час са мртва ненадраживања, а час са сувиише јачине онога, што је ново. При овнм процеснма субјект се мења и прилагођава се новим утисцима, те се тим ирилагођивањем потире контраст и ново постаје — старо. Оно, што је старо, обично може ироизвести осећања непријатности у два правца: прво, што се уништењем разлнке контраста (помоћу навике) производе осећања сувише слабих надражаја; друго што се више слабих обнчних надражаја уједињавају својим трајањем и изазивају непријатио осећање прекомерне надражености. Пријатно пак може да утиче оно, што је старо, навпкпуто, обично, ако је контраст поништен, који је раније нзазивао непријатна осећања, те су тим поништењем поништена н сама та осећања, те је тако оно престало, а што је настало унутарње задовољство, јер је постигнуто оно, што је жељено. У ствари пак такво потпуно уништење контраста не може никад паступати због непрестаие нромене, која у психпчком животу влада. — Павика производи иријатна осећаја тиме, што сувпше јак надражај онога, што је ново, ублажава, те тиме исти надражај, који је изазивао неиријано осећање, изазове позитивна (иријатна) осећања. Контраст је неопходна потреба органских бића, која су у неносредној променн. С друге нак стране те се нромене морају навиком понова уништити; промена, којој се организам не би могао свикнути, рушила би живот. Промене те, дакле, могу се асимиловати или не, а то не зависи само од величине тих промена или интензитета утиска, већ н од каквоће организма, односио и од каквоће осећајних делова — и у томе се састоји моЛ оссИања појединих организама. Та моћ могла би се ближе одреднти као мера оних промена, које се крећу у у границама могућности одржања организма, односно осећајних делова. У тој зони би се за тим могла одредити још ужа зона моћи, у којој извеспи степени надражаја изазивају пријатна осећања. Према свему овоме осећање пријатности јесте излив јачине нашег нсихичког бића; осећање иепријатности па ипак излив слабости, немоћн. 11ошто је жнвот непрестана нромена, то је сасвим јасно, да су ради те промене нотребни контрастн. Сувише слабе промене не испуњавају овај услов живота, а оне пак, које изезивају сувише јаку разлику, него ли што је она, коју пом. органска моћ може асимилирати, изазивају осећање непријатно-