Просветни гласник

152

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

Иетра I. Петровића Његуша, као и његови односи према Французима и Наподеону. У павноме ово што сам до сад рекао о делом делу, вреди и за последњи одељак, т.ј. за другу главу иетог периода, само с напоменом да је требало јаче истаћи рад капетана Еоче и другова у последњем рату Аустрије с Турском.

Ове, дакле, „Л.екције" Владимира Радојевића са врло малим изменама и поправкама и са уношењем главнијих момената из историје околних народа, који су имали јачег утицаја на политички развој ерпског народа, могу послужити као уцбеник за средње школе.

Сад да пређем на друго делце. С њиме ћемо бити врло брзо готови. Према наслову саме књижице: „Кратка Историја оног дела српског народа који је живео у Лазаревој државн од 1459. до 1804." читалац треба да очекује заиста да види судбу српскога народа у областима Лазареве државе за време српског ратовања с Турцима, дакле за пуних 355 година, време најтамније у целој српској историји. Цео овај период од 355 година поделно је нисац на четири одељка : 1. Долазак Турака у Јеврону; 2. Српско ратовање иод Турцима; 3. Срби уз Угарску, и 4. Срби уз Аустрију. Да ли је овака подела добра о томе нећемо говорши, а не звам ни'према чемује узео ову поделу. Но да иређемо на преглед појединих партија. Дакле прво да почнемо са „ Долазак Турака у Јевроиу ". Под овим насловом долазе му мањи одељци: 1. Нагло проднрање турско; 2. Први судар турски са Србима, и 3. Пропаст Лазареве државе. Сва три ова наслова не одговарају главном наслову: „Долазак Турака у Јевропу". У првом чланчићу: „Нагло продирање турско" писаи, није савремен, јер говори да су Турци прешли на Балканско Полу-^ острво 1357. год. а то не стоји. Да је прочитао, ако ништа друго, а оно бар од- Стојана НоваковиКа: „Срби и уЛурци XIV и XV века", па би на страни 115 и 116 тог дела видео да су Турци дошли на Балканско Полуострво још 1354. године. Исто тако напис 2. чланчића: Први судар турски са Србима не одговара садржини, јер није био један судар но више њих. А међу њима најглавнији су: онај на Марици и онај на Деволу. Чланчић под насловом: „Пропаст Лазареве државе".све је друго, само не историјско излагање пропасти Лазареве државе.

У осталом у овом чланчићу оно што је добро позајмљено је са неког другог места. Другн део: .Српско робовање под Турцима" и сувпше личи на Другу главу четвртог времена пз „Лекција" Радојевићевих. С тога о том одељку немам шта да кажем. ТреЛи одељак: Срби уз Угарску и судбина Срба у Угарској нема места у делу коме је наслов: „Кратка историја онога дела срнског народа, који је живео у Лазаревој држави од 1459. до 1804. год." јер се српска држава у време кнеза Лазара није простирада и с оне стране Саве и Дунава, па и пајвећи део српских исељеника под патријархом Арсенијем III Црнојевићем не беше из државе кнеза Лазара, јер Пећ са околином не спадаше у обим Лазареве државе. Колике су и какве позајмице писца ове „Кратке Историје..." из Лекција Радојевићевих јаовде нећу износити нити доказивати. Али ћу ради мирне савести рећи само ово: Ја сам у својој „једиој расправи" рекао за устанак св. Саве : „Тај покрет или Устанак ноте„као је из патријаршиске столице и имао је на „челу тадашњег српског првосвештеника Максима. „Овај је устанак био ухватио дубоког корена. За„ставе су имале лик св. Саве и услед тога је и „нотекло спаљивање моштију св. Саве од Синан„паше, који је тај устанак угушио". Поведен овом мојом узгредном напомеиом Радојевић је написао у својим „Лекцијама": „Да би се устанак што више проширио и да „би добио значај опште народнога устанка, запо„веди ондашњи српски патријарх Максим, један „од главних покретача устанка, да се на устани„чким заставама изнесе слика св. Саве, те се с тога „овај устанак и зове устанком Светог Саве. А писац „Кратке Исторпје..." на стр. 35. и 36. свога дела вели : „Да би устанак добио што већи значај и да би се што даље проширио, тадашњи српски патријарх Макснм као главни покретач тог устанка нареди, да се на устаничким заставама истакне слика Светог Саве, те се за то овај устаиак и зове устанак Светог Саве". Ја готово немам ништа више да кажем о овој „Краткој Историји". Само је чудновата, да не кажем и сувише нровидна ова сличност.*Напред сам рекао, да сам ја погрешно рекао да је тада био на патријаршиској столици у Пећи патријарх Максим, па је ту грешку по мојој расправици узео Радојевић, а од овога писац „Кратке Историје". Ми.ј . Вукићеви!.