Просветни гласник

266

НАУКА

И НАСТАВА

доказују тако јасно о пребогатости латинског јсзика и разноликости његове уиотребе, да нико живи не може у то посумњати. Флоксија латннског језика, која се налази у Цицерона, разгранатост и расположај речи, којим обилује Вергилије, н стилна лепота, којом се уздиже Тацит, слободно може стати уз све Демостене, Платоне, Хомере и Тудидиде и не бојатн се о резултат упоређнвања. Иа и она скрикена радост, коју диктује саиољубље Цицероново, које почесто понавља „поз тоНпз" [ми боље] показује нам очигледно, да је латинскн језик п за скланање речи погодан, само га треба разумети, па тек онда познати његову величину. Ми нећемо с Мелхиором ИнхоФером да мислимо е „блажеии на небу латински говоре" [ в Веа4оз 111 со11о РаИпа 1оси(иго8 ргођаШе"], нитп мислимо, да. одузимамо јелинском језику преимућство на свнмајезицима, али кажемо, и мислимо, да смо горњим разлозима и доказали ову истииу : Као што је књижевиост романска преко иотребна за разумевање Лелина [а тим и за све оне користи, којима нас старина обасипа] а међутим је у себи врло богата н савршена, исто је тако и језик латински мост, којим се одлази к тачном и разумном изучавању јелинског, а међутим је за себе оригиналан, народни, развијен н савршен на најузоритији начин. Да су латински књИжевници, а писци прозних дела нарочито и посебице, били везани и спутани законима латинског језика, да их је његова логнка, сасвнм суирот слободи у јелинског, надвлађивала и владала њима, то је јасно као дап. И као што нм је дух језика ретко допуштао самовољио стварање речи, што је сасвим суиротно слободи у јелннског, тако их је и дизао својим нриродним стројем и преплитањем речи, чега оиет у простој јелинској композицији нема, те их је славио и величао. Хоћете ли, дакле, да познате прозу, књижевност, иа онда и лшвот романски, н тим да стечете чисг иоглед у старину, то морате знати и нозпавати законе латинског језика. [Ово је друга ствар коју ваља добро запамтити ири овом нашем раду]. Обе ствари, и дух с карактером и језик латински треба, као што горе рекосмо, да сасвим зпа онај, који хоће да му се призна стручност за изучавање књижевности латинске, за напредовање у изучавању једног одељка из старине — о Романима. Да су обе ове ствари иотпунце потребне и добром преводиоцу, мислимо да је излишно нарочито говорити, пошто је сваком познато, да се нрн сваком превођењу норед језика, иа који се преводи, сасвим зна и онај, са кога се иреводи. А сасвим знати јсдан језик, нарочито класички, не значи бити нознат само с граматичким облицима и син-

тактичким правилима његовим, не значи знати на памет пет или шест хиљада речи: но је тек онда право знање, кад се сем свега тога још п савршепо познају дух н особине самога језика, па онда дух и карактер самога народа. То је ирва п начелна погодба при превођењу са сваког језика, а при нревођењу с класичног, а носебице с латпнског, нарочито. Тек се на тај начин може осетитн оно једиио, што је осим богаства мисли својствено Романима: дух и карактер њихов, без чега они ностају оно, што никако нису — прости, макар п вешти, нодражаваоци Јелина. Али при иснуњењу те погодбе добива се у томе, што ће иреводилац сам моћи осетити, шта је баш својствено Романима и у чему је права величина латинске књшкевностп. Међутим само то још је мало за добар превод. Прави и добар зналац латинског језика и књижевности [оно „зналац" треба разумети како ваља] не мора у ието доба бити и добар преводилац. Постати ово треба спојити у себи и тог доброг и правог зналца с још једном погодбом — с вештаком. Преводилац треба не само да зна, шта преводи, по и да га уме иревести. И тога ради за доброг нреводиоца поред тога што се тражи темељити зналац латинске књижевности и језика [у овом случају ] хоће се и добар вештак. Овако ћемо објаснити ту другу битну потребу у добра преводиоца. Познато је, да сваки иисац сем оног обнчиог правца, којим иду сви радови радника истог доба, сем оног обичног духа и карактера, који је својствен читавом његовом народу, има, ако је ма најмање оригииалан, и нечега, што је сасвим лично његово, шго се с њим заједио родило, а врло често с њим и сасвим изумире, има — свој дух и свој стил. На кад у најгорем случају, услед постојања најмање оригиналности, известан писац и не имадне свог властитог духа и свог рођеног карактера, јер се он најпосле може примити и апсорбовати тако да кажемо — од другог каквог писца, ипак му остаје, мора остајати нарочити стил, који мора сваки писац да има свој засебан. Буде ли у писца засебног духа, а то је више или мање истакнута ова или она пропозиција за већу или мању прпмљивост ове или оне стране духа и карактера опште-народпог [у овом случају романског], онда се треба сад посебице уживети у њега, њим дисати, њим осећати, њоговима очима посматрати све ствари, и тек тако поуздано иоћи к разумевању самог писца, на онда и добром превођењу истог. Али ово разумевање појединог ннсца још мора имати у себн сваки добар и нравн зналац латпнске књижевностп н језика. С једног гледишта тако је у пеку руку и са стилом. Стил, начин исказивања својих мнслн,