Просветни гласник

ОЦЕНЕ II НРИКАЗИ

271

нрави зналац латипске књижевности и језика, знајући опо, што као латиниста мора да зна, моћи осетити из ових наших нримера, да ли је како класичио латинско дело добро нреведено или ие. На тај смо начин, мислимо, иоказали, да није иотребно тражити лека у туђим преводима, јер се нретноставља да ииалац латниске књижевности мора онолико

знати латинскога језика, да не сме у чисто граматичком значењу грешити; а ствари које се буду тицзле иеразумевања духа и стила ноједииих класичних писаца, у чему су наши пренодиоци иајвише грешили, нравом је зиалцу латинисти доста, да му се иа сриском језику покажу. Толико о наиоменама ! (наставићк ск)

ОДЕНЕ Н ПРИКАЗИ

Би"ћеш раденица (радница?). Обичнаприповетка. Читанка намењена девојчицама. Написао Л. Ш. Демезон, с предговором Жила Симона, члана Француске Академије. Превео Ш. ГлишиК. У Београду. Штамиано у парној радикалној штампарији, 1899. 8°, стр. 215. У нас се одржава врло леи обичај: да се бољи ученици народних п средњих школа, на крају гаколске годнне, награђују ваљаним књигама, нарочито подешаваним, да послуже омладинп као лепа ноука и корисна забава. Захваљујући поглагшто томе обичају и у нас почнње по мало шшредовати н јачатн књижевност, намењона младежи. Мало које године да се не обогатимо бар сг десетак ваљаних и корисних књижпца аа омладипу, било оригиналних било преведеннх. Томе обичају имамо захвалнти и за оиај иревод једне ваљане књигс за младеж, која излази као осамнассто издање Учитељског Удружења. Као гато и натпис књиге упућује, ово је обичпа ириповетка о једној сиротној довојчици вз села, која је једино својом пеобпчиом вредпоћом и иоштеним радом ностала врло срећна у жнвоту. Јованка, јунакиња ове приповетке, кћи је сиромашних родитеља сељака. Рођена је у обичиој ееоској кући. У селу је и детнњетво нровела. Јога је врло рано остала без мајке. Па је онег својом вредпоћом и поштењем доснела до тога, да је постала сонственпцом једпе од највећих иомодних кројачких радња у Дарнзу. Њена баба, мати очева, одменила јој је мајку, негујућн је и подижући. Отац јој је био вредан и погатеи човек. Брат јој се истим врлинама одликовао. Па н она сама је још из детнњегка заволела рад. Баба, у сноразуму са својим сипом и унуком, гааље Јовапку Руслети, сеоској кројачнци, да изучи кројачки запат, и Јованка одмах ноказује шта вреди п шта све може. Она .је за кратко време изучила толпко кро.јачку вештину, да је знала толико колико и њена учитељица у послу, Руслета. Руелета онет није себична, већ то призваје оцу н баби Јо-

ваичиној, и саветује им, да иошљу вредну и ваљану Јованку у варош, да иотпуио нзучи кројачки посао, те да се гато потпуније спреми за позив, који је себи за живот нзабрала. Ови су иослугаали Руслету и послаше Јованку у варош. И у варогаи је Јованка вредна и послунша. Ту се још иоказује н необично нлеменита, негујући споју болесну госнодарицу са ретким самопрегоревањем. Али за то иије остала пенаграђепа. Њена газдарица је уочила илемеиитост своје ученице и ирема њој је била врло пажљива, и настојавала је да Јоианка што потлуније нзучи кројачку вештину. Изучившн већ готово сасиим ову вегагину, Јованка одлази у Нариз. Тамо има да ее бори са многим тегакоћама. Али она и ту својом вредноћом, истрајношћу у раду и честитости и својом племенптогаћу све тегакоће савлађује. Захваљујући пешто томе, а нешто н случају, она доснева у једну од највећих кројачких радња париских, задобикгаи својим радом и поступањем симпатнје сопсткенпце те нелике радње. Под њеннм окриљем Јованка је у радњи брзо савладала сјш разнолике нослове и спремила се за прву настојиицу. Међутим она ненрестано неуморно радн, теје газдарица радње, за време своје дуге болести, овластила, да је у свему засгупа у радњи. Кад је иосле извеснога времена господарнца подлегла болести, Јоваикп би попуђена под врло позољним иогодбама та радња, п тако она од обпчне радннце носта сопственнца једне од највећих иомодних нариских радња. На није се само на томе свргапло. Представник једне угледне свиларске трговине заиази Јованку, са њене вредноће и чоститости, и ожени се њом. Такв је Јованка својим радом и иоштењем обезбедила себи оио гато ми обично називамо срећом у животу и што је управо н,ељ животу нагаем. Као пгго се види, тонденција је ове нриноветке, да нокаже, како се срећа у животу може постнћи једнно истрајним и иогатеннм радом. Уз књигу иде и тгредговор Францускога Академика и у нас већ познатога, ио некојим књижевнпм пословпма његовпм, Жнла Симона. Овај пред-