Просветни гласник

272

говор најбоље сведочи о ваљаности ове књиге, која истиче вредност рада. „....није зло радити, велп Жил Симон у овоме предговору; баш на против то је добро. Треба жалити оне који не радо. Ала њмма мора бити дуго време! Готово свн људн раде; па чак и најбогатијн и најсилнији". У Француској понуларној књиЈкевности има читав низ дела са тенденцијом: да задовољства и среће у животу може бити једино у непрестаноме раду, а никако само у богатству и високим у положајима. Ово Демезоново дело је из тога низа и једно је од бољих. Зато се можемо и радовати, што га добисмо преведено, поред раннје већ преведеннх дела из овога пнза. „Ти ћеш бити земљорадник" и „Вићеш трговац". Учитељско Удружење није могло учинити срећнији избор у иреводицу. Глипшћ неоспорио одлично преводн, те тако Демезоново дело имамо у много бољем нреводу него ли Маршаново „Ти ћеш бпти земљорадник" и Бертово „Бићеш трговац". Али и овоме делу из низа Ти вегав у српскоме преводу, морамо нешто замерити, као што у своје време замерисмо и преводима прва два.дела: дела ове врете није довољно само превести, већ их треба местимице и прерађивати, дотеривати према нашим приликама. Ова су дела, истина је, за Французе у свему одлпчна. Алн она пе морају бити и за нас

у свему подесна. Друкчнјесу нрнлике и друштвено н ипаче тамо, а друкчије код нас. За то је нотребно прн нревођењу водпти рачуна о томе, иа, колико се то всћ може, подешавати, да се догађаји који се описујх изведу тако, као да се код нас дешавају Тако ћс бити књига интересннја и утицај књиге много већи и осетнији. Ово је истина мало теже известн, али је нзводљиво. Замерака лак каквих томе мењању и прерађивању не може бити, јер све књиге ове врсге не иреводе се тога ради, шго нам ваља да служе као огледало дотичне врсте које стране књижевности, већ иоглавито ради практичнога смера, коме ваља да послуже' Највише се можда таквоме поступању при превођењу ове књиге има н принисати то, што се ова књнга неће моћи са успехом употребити за поклањање ученицпма народних школа, парочито ссоских, за које су и најпотребније књиге ове врсте. Похваљујући готовост Учитељскога Удружења, да помогне издавању књига, намењенпх омладини, не можемо а да не пожелимо, да оно овим нутем иође још и даље, па да помаже и књиге, које би у првоме реду нашле места у народним квижницама, јер ће се само тиме омогућити оснивање ових књижница, без којих народне школо никако не могу извршити потпуно онај велики задатак, којп имају. —и1.

К 0 в ч ЧЕШКИ СВ. ПРОКОП и САЗАВ0-ЕМАУ0К0 ЈЕВАНЂЕЉЕ

Данас, на дан нашега св. Проноаа 1 ), и нехотице се сетих чешког св. Прокоиа, тога борца православне вере н словенске писмености нротив католичке цркве и латинског језика у пределима старе Чешке, у XI веку. Његов живот и радовн његових ученика, знатне су појаве у борби иравославне словенске културе са западним освајачким елементима, с тога мислим да неће бити без значаја, ако наш свет унознам са делима ових посленика онолико, колико то нриказују чешки извори. Ирокои се родио при крају X века у Хотуњи, у Чешком Броду. Његови родитељи, имућногастања, дадоше га вишеградској школи да пзучи словеп') 8. јула 1898. год.

Е Ж И & ску писменост, која је у тим и другим местима негована још од Методијева времена. Наставннцн беху свештеиици п Прокоп се толико одликова напретком у науцн и честитошћу у понашању, да га примише у своје братство. Ои се доцније одрече своје жене и депе, рођака, пријатеља, свега светског дшвота, и као калуђер пустињик новуче се у непроходне шуме сазавске, где је у једној иећини много година провео, молећи се Богу. Године 1032. чешки кнез Улрих ловљаше једног дана са својом свитом по сазавској шумп. Удаливши се од својих људи и гонећи јелеиа наиће на св. Прокона, који га изненади поноситим стасом, дугом косом н брадом. Краљ га замоли да га исповеди, после га позва да пође с њим, а кад Прокон не хтеде да напусти своје усамљено боравиште: Урлнх обећа да ће иа томе месту подићп манастпр и дати му нздржања за братство, које он (Нрокоп) буде ирнкупио.